Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 398

Српство, већ за ову књигу треба и у нашој Србији да се мало више зна. Тада би за прваке из једног краја знао цео српски народ, дакле већма би се зблизили и боље међусобно упознали. А тек после књижевно-просветног и у опште културног јединства може бити разговора и о политичком уједињењу.

Зближењу са браћом у Аустро-Угарској припомогло би, кад би свака школа наша за књижницу своју узимала „Летопис“ који излази четири пута у години, у свескама од 8—10 табака, а са претплатном ценом годишње (за све четири свеске) 2 Фор. а. вр. Међутим у књизи овој увек има и корисне поуке и лепе забаве, како се то може наћи само у одлично уређеним књижевним и научним прегледима. Да би читаоци добили појма о садржини „Летописа“, то ћемо у кратко да изређамо све што се у најновијој свесци налази.

Адам. Драгосављевић, српси књижевник. Написао Ђорђе Магарашевић. (отр. !— 832). Овој свесци као прилог додат је и лик пстог Адама.

Овај чланак, који је стављен на прво место, мора интересовати наше учитеље, јер се у њему говори о једном српском учитељу, који је живео у првој половини нашега века (рођ. 1800 -- 1862) и, поред Вука и осталих, радио на препорођају наше књижевности. Пошто је евршио прво српску, па онда и мађарску основну школу. Адам је постао учитељ у једном селу, где није било ни цркве ни школе, већ само преко 20 кућа и једно звоно на ступцу у средини села. Ту је са сеоским старешинама уговорио „да му свака кућа даје од главе по 5 ока жита и 30 ока кукуруза и један лебац годишње, а он да буде за ту плату. учитељ и звонар“. (стр. 9.).

(С јесени 1817 год. оде у сомборску препарандију и понесе собом 200 Фор., што је учитељујући стекао. Године 1819. свршио је препарандију, после чега је отишао у Нови Сад и ту свршио четири разреда гимназије. После тога је био учитељ у Винковцима, Шиклушу, Мохачу и Вуковару, све до 1838. год. Остали део живота, до 1862. год., провео је у другим службама.

Мисли Адамове о књижевноме језику и правопису плод су семена, које је у душу његову засејао Доситије. На поправци вњижевног језика радили су после Доситија: А. Стојковић, Сава Текелија, Павле Соларић, Лукијан Мушицки, Лука Милованов, а највише Сава Мркаљ, чију је азбуку (без љ, са | примио и Вук у својој писменици г. 18(4. После четири године, у речнику свом, Вук је дотерао азбуку како је и данас. Али пре Вукова речника Адам је, као 18-годишњи препарандист, у свом саставу „О диалекту србскога језика“ предлагао правопис без љ, са ђ, ћ, !. При крају овог састава