Učitelj

НЕШТО О ДЕЧЈОЈ ПАЖЊИ У школи #1474 или ногом или ма чиме, наставник мисли да је ученик непажљив, па одмах на таквог ученика виче па често пута и казни. А то је, као што рекох, погрешка. Баш карактеристика дечје пажње и јесте та: што дечју пажњу не прате неки спољни знаци, као што је то случај код зрелог човека. Замишљен човек не миче се са свог места, упре очи у једну тачку, држи погнуту главу и мирује са свима органима. Код детета је то напротив: њему је немогућно да стоји на једном месту, његов поглед лута на све стране, његове ноге, руке и цело тело никако не стоји мирно. Дете има потребе за кретање чак и онда кад учи; његово кретање ни/мало не смета, његовој умној радњи, шта више, оно је у неколико и“ потпомаже. Новија Психологија већ већ о томе води рачуна. Кад ствар тако стоји, онда је задатак учитељу да о томе води строга рачуна, те да не захтева од деце потауну непомичност и остале знаке за пажњу, каква се само код одраслих јавља, већ да удеси свој рад тако, како бии потреба, за, кретање била задовољена, а и само мишљење било унапређено. Дете научи пре да пише него да чита, јер оно при томе врши неко извесно кретање (руке), те му се то више допада, него читање. Хр.

Уфера наводи пример за једног ученика |. раз. и вели за њега:

„слуша на часу веронауке библијске приповетке без икаква учешћа, и врло тешко може нешто од тога да и сам прича; на том часу мора да седи мирно. Напротив, на часу матерњег језика, где је мало слободнији, он је један од најбољих ученика. Али све што каже, то прати покретима, и сав се претвори у кретање“. (Просветни Гласник за 1895. год. стр. 590. Чулни типови и сродне појавеј..

И ако покрети играју велику улогу у пажљивости код ученика, ипак се мора овде напоменути да би било и погрешно и опасно, кад би се са свим повлађивало овом детињем нагону ка. кретању; тада би могла наступити опасност за школски ред, а и дете би се навикло на извесне ружне покрете. Ако какво дете не може да чита, а да не клима главом тамо амо, онда је боље прекинути га у читању, него оставити га да одрасте с том ружном навиком. На часу рачуна, кад изађе ученик на таблу, готово сваки има ту ружну навику, да кад говори чупка сунђер. До душе, они с тим врше неки покрет, али свакојако то је једна, ружна навика и од тога треба их одвикавати. |

Још морам овде напоменути и то: да дечја пажња не може увек бити стална и непрекидна, а то је зато; што наша свест не стоји увек под нашом контролом и вољом. А да је тако ево доказа: често пута у нашој свести наједаред искрсну нове представе и нехотице нам одврате пажњу на са свим други предмет, а оставимо