Učitelj

ЗАБАВА И ПОУКА 589

— Ако је оно било очински ја не знам шта је душмански !.... ; — На поље! — цикну он. «

Ја се окретох, узех капу и књиге и изидох из школе.

14 октомбра 18%% године.

»

Ала ме мучи ово мутно време! Црн је ово живот којим живим!... Десет сам дана лежао у постељи; кашаљ ми се позледио а пусте груди онемоћале од напрезања, и кашља....

Хитам да што више напишем. Рад сам да ставим на те, бела, хартијо, све. Ти си нема, ти ћутиш, па ћеш опет ти некад најбоље говорити... и

Вратио сам се кући. Ништа ме није пекло на души што сам »истеран“ из школе.

Па, опет, и кад кући дођох, и кад се нађох под својим кровом, код својих родитеља, где мишљах да ћу се моћи — ако ништа друго а оно — сербезно исплакати, ту опет наиђох на неправду!

Испричам ствар оцу и мајци, испричам овако лепо, као што теби, пријатељице моја, испричах. Њихова лица, помркнуше. Отац саже главу па је онда диже и погледа, ме по преко.

— Лажеш! — рече ми.

Мене то уби... Узе ми снагу, живот; занемих па не умедох речи прозборити.

— Али ћу ја теби показати сад, овога часа — настави отац — како се лаже.

И изиде на поље.

Ја погледах мајку и видех два млаза суза где се лију низ њене лепе образе. Она ми дршчући притрча, ухвати ме за руку па загрца:

— Бе-ежи, несрећниче!