Učitelj

588 ЗАБАВА И ПОУКА о

Ја сам већ и код куће добио своје од тетка Марије. После неколико буботака побегнем ја у плац где су дрва, попнем се на хватове и сакријем у самоме ћошку што заграђује плац од поља. Узалуд су ме те ноћи тражили и викали, ја се не хтедох јавити...

Постао сам са свим други. До тога дана нисам мрзио никога, а од тога дана омрзнух свога учитеља. И то како га омрзнух! Више га се нисам ни бојао. Било ми је све-

једно дошао он љут или весео у школу. Чинило ми бе да.

ми више ништа не може, да је нејачи од мене.

Болови од удараца беху велики, али ја, да само он не види да ме боли, седох на своме месту, и ако ме је од бола свест остављала. Међутим, лекцију сам увек знао; могао нам је задати ако хоће и сву читанку »на памет“ — ја бих је научио, само да не чујем његовог приговора...

Нисам му више у очи погледао; нисам ни на њ гледао. И чини ми се, да је и он то смотрио. Видео сам по томе што ме увек хвали после слишавања. А та његова хвала беше ми тако гадна!....

Крајем месеца се обично раздају месечна, „Отличија“. Ја сам их редовно добијао. Тако и тога дана. Чим евршисмо молитву и прозивање, он ме позва.

Ја. изидох из скамије и стадох пред његов сто. Он узе са стола „уОтличије« и пружи ми га.

— Ево ти за твоје отлично учење и примерно владање.

У мене уђе неки бес. Погледах га право у очи па рекох :

— Ја не примам!... Отличном ђаку верује учитељ... И отличном се ђаку не удара по тридесет батина !....

Он се промени у лицу. И некако шепртљећи, поче:

— И отац своје дете избије...

А ја му прекидох реч:

КАСЕ увек а ара је