Učitelj

СМЕР ВАСПИТАЊА 629

особито према појединцу, и да се овај често пута бори без свака изгледа на успех. Па ипак, колико он у моралном погледу претиче оне остале, који се покоравају околностима и ако увиђају, да су оне неморалне утишавајући своју савест мишљу: што да се мучим и мразим са светом, кад сам и сувише слаб а да бих могао нешто учинити.

Ми нећемо да нашим васпитаником овлада тако расположење. На против, ми хоћемо да га свачим снабдемо те да се може упустити у борбу са светским неваљалством и неморалом, и да води ту борбу с пуно жртве и напора и онда, кад не види никаква успеха, од те борбе.

Васпитање треба да стави себи у задатак да тако образује васпитаника, да се не руководи у раду грамзивошћу, религијским Фанатизмом и политичком партијском страшћу. Он не треба да сметне с ума садашњост, да сматра живот као неку игру, али не треба ни да претера у моралном ригоризму — он треба да тежи да од своје стране суделује у пословима свог народа у смислу праве моралности, те да тако потпомаже напредак моралне културе.

Хоће ли пак васпитач да утврди у васпитанику тај моралан правац воље, мора бити сам прожет уверењем, да човечанство треба водити једном вишем смеру. Ко озбиљно хоће то, не сме — наглашавамо још једном — поставити сувише ниско тај смер. Ко предузима нешто највише, постићи ће бар нешто осредње; ко пак има тек нешто осредње пред очима, не миче се обично никако с места.

Свака индивидуа пак, коју је васпитач по плану удешеним радом приближио идеалу личности, која се свикла, да признаје практичне идеје за норме, које треба да управљају њеном вољом и радом, свака таква индивидуа спремљена је да ради на остваривању моралних смерова, што су постављени ширим друштвеним круговима. Така, је индивидуа спремна да енергично ради на васпостављању етичког друштва и да спречава максиме мудрости, да не добију превагу над захтевима морала. |