Učitelj

610 - ОМЕР ВАСПИТАЊА

вођом, који без јасног смера креће своју чету час у овом час у оном правцу, док у брзо не призна својој околини да ни сам управо не зна шта хоћег Зар се може нешто паметно ишчекивати од вајара, који вазда нешто куцка по мермеру, не знајући управо шта хоће — у нади зар да ће већ искренути каква идеја“ Неће ли он при том раду без смера одвалити многа парчад а многа опет тако покварити, да нису више ни за што, па све и да искрене нека идеја.

И међу васпитачима имаде таквих који би да раде на тај начин. Њихови смерови одговарају у опште њиховом начину мишљења, правац васпитног им рада зависи од назора што га имају о задаћи живота. Они се обично задовољавају каквом општом мишљу, која није доста прецизирана и “у појединостима разрађена, у колико та мисао није само комплекс свега онога, што им се чини да је упутно и да се може постићи. С тога је план таких васпитача често пута ограничен на неколике опште максиме, о којима доста пута нису ни размислили у свим њиховим цртама, или бар нису о њима пажљиво размишљали, па се често пута деби да се максиме те и не подударају једна с другом. Можда кадгод и с ума сметну план па га делимице. измене у току рада — а васпитаник међутим иде по свом плану својој сопственој мети. Он иде сасвим другим путевима, који се често разилазе са путевима васпитачевим. Ово никако не може бити добро, пошто ту управо долази у питање утицај васпитања. Васпитање је дуги низ рада, који није сам за се смер, већ је управљен свом ресултату. Био тај ресултат какав му драго, толико је јасно, да се смер само онда може приближно постићи, кад је васпитач свестан крајњег смера у свој његовој јасности и одређености.

Васпитач дакле треба прво да размисли: шта хоће са својим васпитаником. То је прво питање које мора решити, ако се озбиљно латио васпитавања. Ко хоће да васпитава, мора знати у ком ће му се правцу кретати рад, за шта