Učitelj

ГљЉАСЊИ К 675

чиниоцима», држимо да је у основи погрешно, јер би тиме Удружење преФтало бити просветна корпорација и изгубило би онај значај, који данас у друштву и држави има. Џлеменито је и оправдано, размислити о начину, како би се помогле породице чланова после смрти њихове, па и чланови у болести. али не хтети ни Учитељски Дом, ни Учитељски Конвикт, стављати рад на просвети народној на последње место, па истицати на прво место цомоћ живом члану у унеприлици“, онако у готовом, држимо, да није похвално. Чланови, који приступају једном просветном Удружењу са оваком девизом, неће бити никада носиоци напретка, неће бити никада пионери просвете, но обични себичњади, који не могу никога за собом повући, нити Учитељском Удружењу стећи пријатеља и поштовалаца у држави и друштву. Називати још уз то правила друштвена «(гталиматијас> и «хтело се нешто није се створило ништа“ и т.д. багателисати овако несмишљено рад читаве једне несебичне генерације учитељске, која је Учитељском Удружењу стекла помоћ многих добрих људи и признања и наших и страних просвећених синова — може бити само доказ обичне разузданости, а никако озбиљан покушај, да се Учитељско Удру жење унапреди. Чланак «Опадање Учитељског Удружења» могао је сасвим изостати и у интересу Учитељског Удружења, које у овом смислу не потребује никаквих измена, и у интересу (Учит. Веси.> који се, ако не за љубав самог удружења, а оно за љубав доследности бар до сада није слагао, са давањем новчане помоћи у «неприлици» и у «борби за савесни рад са несавесним чиниоцима.“ Ову борбу воде драговољно и с пожртвовањем сви образовани људи из моралних побуда, на опште добро, п без икакве награде и материјалне помоћи. Толико за сада о изменама, које се траже.

Што се тиче тврђења, да Учитељско Удружење опада, можемо“ умирити и «Учит, Весн,» и г. Јовановића да то не постоји и неће бити све донде, док у редовима српских учитеља буде одушевљених радника на главноме задатку, које је Удружење себи поставило у садашњим својим правилима, а то је рад на просвети у опште и усавршавању својих чланова. Окрене ли се с тог пута, верујемо, да ћемо се брзо наћи у хаосу себичних прохгева, да, ћемо брзо изгубити све стечене пријатеље и поштоваоце, а тада је до коначне пропасти само један корак. Не дао Бог! — 4—

Телесна казна у пруским школама, Пре неког времена издао је највиши пруски трибунал административни расписб, по ком се учитељима даје право да могу не само ђаке своје, него и из ма ког другог разреда казнити телесном казном. Даље се у том распису вели, да има права. мотрити на ђаке и ван школе па их и тамо може казнити. Исто право има свештеник кад је школски катихета. Учитељ се може за телесну казну тужити тек онда, кад казна та остави трагове на телу ђака. Но, вели се даље, модрице и црвена кожа, не рачунају се као штетна и опасна повреда тела. Чудновато одиста! Не толико, што је ово у тој хваљеној Немачкој, него што сад тамо учитељ може изударати ђака, толико да сав буде модар, па ништа неће бити. Нека му кости само не поломи, — д4—

Школски музеј. — Министарство просвете и црквених послва, предало је школ. музеју пет школ. клупа, разног система, преко 20 фотографских слика и планова школ. зграда у Србији. старих и нових; а по наредби

“ -

45"