Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ о

а

у првој свесци, што проговоре; нећу се облачити у тогу критичара нити мерити његове чланке на још доста несавршену и због своје сувишне сложености једва употребљиву биолошку, Физиолошку, психолошку и социоошву вигу, коју су справљали векови и народи, по што у садржини чланака овог часописа и нема ничега, што би се с тачно омеђеним позитивним доказима могло тврдити или порицати. Сви су чланци, као што ће се видети, више мање спекулације модерне Философске и педагошке сколастике сл области људског сазнања, на којима се, тако рећи, ни двојица потпуно не слажу.

И кад ствар тако стоји, пошав с једног гледишта, могло би се узети, да је све онако како је речено у чланцима овог часописа, 2 погледав на њих е друге стране, могло би св казати да све што је у њима није онако. А у средини тих двају непомирљивих гледишта, могао би стати какав помирљивац и рећи, да су оба поменута гледишта овде у неколико оправдана, по што од свега ште је у чланцима нешто је онако, а нешто није онако. А такве су биле, такве су данас, и такве ће бити критике докле их год устраје.

Ну, баш ида није тако, опет би савестан критичар морао имати на уму оно, што негда рече, један од најискренији научара овог века, амерички мислилац Етеггоп: да свака истина има два краја као и магнет два пола, и да се ниједна, истина не може одсечно исказати, а да се другој на жао не учини. За мене је ова истина са свим очевидна, јер, ако је наш материјални свет целина састављена из делова, који стоје у извесној зависности, то и наш умни свет, коо целина, мора стајати у истим односима. И како је та целина нашег материјалног света, практички узев, безгранична и само једном, пи то маленом и највиднијом својом страном приступачна нашем релативно тачном сазнању — то је свако људско сазнање, и ако у својој уској свери релативно поуздано, са УурНог гледишта једнострано и нетачно.

Руковођен овим начелом, ари чланке Архива, као што сам већ поменуо, критиковати; нећу замењивати једну једностраност другом; нећу нешто што је нетачно побијати другим нечим што би по неопходности било тако исто нетачно, у чему се управо и састоје критике свих векова и народа од како је науке и критике; само бу на чланке нешто ошштије садржине ставити извесне примедбе; а ако и ове напомене булу једностране и нетачне, наћи ћу оправдања у самој природи ствари, што је свако наше знаље по неизбежности једнострано и нетачно. Ну пре ТОРА морам изјавити своје задовољство, што видим како се млади људи удружују. | да своју умну снагу окушају о најкоштуњавија, питања рода људског; а! нису подлегли грубом меркантилном материјализму својих дана и своје око- | лине, и покушали, по примеру својих старијих, да место философске педагошке заједнице заснују вакву бакалеко — пекарско — месарску задругу.

Истина, могао би неко рећи, да су покушаји Архива сувише и високи и широкп, и да ће све што се у том правцу буде радило веома премашишти прве и најпрече потребе српске философије пи науке, и по томе остати без утецаја на наш Философски и педагошки развитак. Али нека би баш и тако било, зар се сме пребацити младости што се уздиже високо, што је задахнута највишим и најширим идеалима И зар се пе чини једна од најсветијих дужности, истичући што више и шире идеале у сувременим