Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ 81

коме нико није Сбиромах, а и не жели да буде. богатији него што је, те према томе нема никакве бриге да ће пожудама других бити уназађен, Али докле се васпитавањем не постигну ови резултати, писац хоће да се одржи у снази такмичења за што већим богаством. Другим речма регулативну идеју социјалног аптимизма налази писац у појачавању људске моћи над - природом, и то не на интелектуалном, него на биолошком путу социјалним одбијањем: уздизањем типа човека, васпитавањем будућих генерација за социјалне људе. ·

Пре свега питање је: да ли смо ми доиста ковачи своје среће, или је у главноме наша срећа и несрећа скована за нас још пре нашег рођеља организацијом индивидуалном и социјалном још од незапамћених времена» Даље би се могло питати, да ли у историском развитку човештва налазимо ослонца за социјални оптимизам, како га је по писцу преставио Џ. От. Миљг И на послетку, да ли ће васпитавање будућих генерација моћи мењати основне инстикте људске природе и уздићи данашњег човека до типа еоцијалне јединице;

Ну сва ова ијош многа друга питања, на која сви векови и народи нису могли дати никаквог позитивног одговора, као што сам већ рекао, не смеју и не могу реметити нашу. тежњу к бољему; јер она као што негду Волтер рече, тиња, више мање, у срцу сваког човека.

Да завршим ове примедбе с неколико узгредних напомена.

Могло би се поставити питање, да ли није оцена књижице: физичко васпштавање им његове реформе сувише једнострана, кад се зна да Физички развитак зависи од големе суме биолошких погодаба спрам којих вештачка, школека гимнастика сасвим ишчезава, била она и најбоља, каква се само може замислити% Даље би се могло запитати: да ли гимнастика, била каква му драго, баш и за интелектуалну и меркантилну класу има какве вредности, кад су те класе самим својим позивом обуђене на физичку дегенерацијуг И на послетку питање је, да ли аристокрација, старих Грка и Римљана, која се Физички развијала на рачун робова може овде као какав доказ доћи у питањег ~

Друга једна узгредна напомена биће одновно оцена дела под пменом: «Основно Начело», као критичан увод у општу философију.

Односно овога могло би се запитати: да ли је коректно што се критичар горњих начело упуштао у критику ситних неких детаља, чак и грешака у језику, а главну ствар оставио недирнутуг И да ли је коректно износити своје неслагање и не допадање, а не изнети из самога дела основне мисли на којима се, то све заснива; И на послетку могло би се запитати: да ли се Дарвин може убројати у дедуктивне мислиоце, кад се зна да је он за дуг низ година прибирао Факта из којих је извео своју теорију, само је попунио празнине хипотвозама% И на послетку, и као најузгреднија напомена нека буде питање, да ли је истинска потреба захтевала, да се Архив претрпа оноликим навађањем страних часописа, регистром сграних и домаћих књига, помињањем домаћих и страних друштава, предавања ит.д.

Нека ми је дозвољено да, на завршетку ових кратких напомена, одам хвалу вредним издавачима и радницима овог часописа, у чијим чланцима има доста лепих и језгровитих мисли, и који, према свом убеђењу и својој интелектуалној снази чине своју човечанску дужност; а то је нешто што се највише од човека може захтевати. М. Миловановић,

И А А АРНО УЧИТЕЉ б