Učitelj

331 РАСПРАВЕ ПИ ЧЛАНЦИ

Бренц у своме црквеном уставу за Халу (НаЏе): „Треба желети да се младим девојкама увек дода по једна образована жена, која би их, бар по два часа дневно учила читању и писању, јер писменост не припада само мушњкиљњу но им оженскињу, које такође очекује царство Божје и осивот вечни.“ Системскије и пространије се излажу мисли о женској школи у Црквеном реформатору (Вегогтпана есојевјагши.) Овде се већ захтева, уређење женских школа не само по градовима, но, по могућности и по селима. Настава се у сеоским школама мора свести на Символ вере, читање и вештине предења и шића. Јутром, пре почетка учења и после њега, дужна су сва деца певати псалм за тај дан пригодан, а једна би од ученица, по. реду, читала коју главу из Библије. |

Ну као главни оснивач женских реторматорских школа важи Јован Бухенхаген, аутор бруншвајшких црквено-школских уредаба у 1598 и 1543 год. које су биле од пресудног значаја на све германске земље. По његовим прописима, у сваком граду мора бити основано не мање но 4 женске школе на разним крајевима града, да не би девојчице правиле дуг пут. Учитељице бира градски савети оне се сматрају као неке свештенице у целој држави. С тога морају добро знати Еванђеље, и одликовати бе строгом моралношњу. Као наставни предмети означују се: читање, писање на матерњем језику и основи хришћанске веронауке, уз које је неопходно потребно познавање библиске историје, катихизиса и псалама. Течај (наставе не траје више од две године, узимајући по два часа дневно; остало време девојчице морају провести у понављању и изради задаћа, и у кућењу куће, под упуством и надзором материним. Доцпније је, од 1548 год. на време учења одређено по 4 часа дневно —- два пре и два после подне. Виртембершка уредба уноси у програм женских школа још и певање. Такав се је програм држао до ХУТ века, и место да се још боље проширује, он је се на против сужавао противно жељама, Лутера и његових најближих сарадника, који нису признавали у теорији потребу ограничења наставе у женским школама у упоређењу према мушкима. Поменуте девојачке школе биле су донекле налик мушкима, тако званим дешвеће бећшел за разлику од виших Јајејп аећшеп. У неким већим градовима постојале су и за женске такве више школе, где су ученице, уз матерњи училе и латински језик и упознавале се са класичним ауторима. Богате су породице, осим тога, могле узимати ћерима и боље учитеље тога времена, и није ротко било могуће срести девојку, која би слободно владала грчким и латинским—језиком, што је опет, на велику срећу, давало женама могућности, да се живо интересују