Učitelj

ИЗ ДНЕВНИКА СТАРОГ ПЕДАГОГА 126

=

Познавао сам ученика, који је понављао разред, ма да се добро учио, и није могао прећи у старији разред за то, што је био иепуен таком мржњом према евојим наставницима, да, је било тешко тога младића одвратити од свеколиких осветљивих намера. Наставници тога младића за дуго презираху. Не беше му допуштено ни да се оправда. Пребациваху му да се прецењује, да ништа не зна и од њега нитда неће бити човек. И шта бива после Када је тај исти ђак дошао на Вел. Школу, понашао се је и учио боље од свију оних, који су му У средњој школи стављани за узор. Када се дечко посведневно укорава тиме, како није ни за шта, како нема осећаја за добро, онда се на тај начин гаси у њему и последња искра за ва љане подвиге и он мора клонути духом, а духом клонути значи све изгубити. Поглед, глас, понашање и карактер васпитачев прелазе неприметно и на васпитника. Тешко настави, где делање васпитачево не одговара његовим лепим речима. Примери најјаче дејствују.

Није згорег да се овом приликом дотакнемо још неких ситница из безазленог дечјег живота, које по кадшто бивају криво тумачене,

Деца ве врло радо емеју и плачу. Узрок томе ваља тражити у нервној системи њиховој. Знамо из искуства, да су многи дечаци окретни као чигра, да се часом могу заплакати и насмејати, дерати се у место говорити, скакутати у место ићи и т. д. М када их упитамо, за што се смеју или у ошште за што тако чине, ни сами неће знати томе узрока. Због тих и таких „погрешака“ много је дете било невино кажњено — да није знало ни за што се смеје! Младић, који "се у приликама може да смеје гласно и од срца, заиста је здравији и бољи од онога, који при сваком свем поступку само афектира мушку озбиљност. То су обично полутани, који не долазе ни у омладину, ни у зреле људе; то су оне бедне подмуклице, којима је и сувише рано одузета она природна, млађана веселост. Познато је, да се наше мишљење о човеку обично тиме опредељује, какав је утисак на нас учи. нио при првом сусрету, или шта смо о њему раније слушали да се прича. Али по неки је човек бољи, по нези опет гори од тога глава, који о њему иде, Тај начин добијања мишљења о човеку често је веома погрешан — а опет они, који цене човека по првоме утиску, по својим субјективним симпатијама и антипатијама, по кашто се дивљењем морају признати: како су се грдно преварили. На тај начин постају у људском животу у опште, а у педагошком на по се: неспоразуми, обмањивања и неправичности. С тога је васпитач дужан да претходно проучи телесне и душевне тежње и склоности свога васпитаника, да проучи законе, по којима се овај мора, развијати, да,