Učitelj

196 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

самим, да њему ништа не одговара у објекту. А тврдећи то исто односно времена, ми не само да упадамо у ту исту погрешку, него долазимо и у контрадикцију с нашим унутрашњим опитом, који нам показује да у свести нема ни прошлости ни будућности, него само садашњост. Идеје просторности и времена нису могле бити позајмљене из опита, пошто се оне већ престављају да су у сваком опиту. У самој ствари ми видимо само дејствителност, и, наравно, само садашњост. С друге стране, исто тако ни у једном од наших осећаја није дато представе о тројакој просторности, и она чини само логички потребни, ма да и несвесни, извод из познати нам покрета. Према томе није могуће не признати, да је идеја просторности приступачна нашем интелекту, ма да отуда никако не излази да њој ништа не одговара ван нас.

На против, без урођених идеја ми не би имали ни мало појма 0 спољашњем свету, па наравно ни о пажњи ни о опитима. Ако у нама самима не би било идеје узрочности, у нашој свести непрекидно би се ређао само ред осећаја и утисака, које ми не би могли објектирати ван нас. Све логичке истине чине таку врету урођених идеја; ну из тога не излази да их новорођенче познаје у тој Форми и с таком јасношћу као философ или математичар. Ну и дете које још не уме говорити, несвесно се руководи њима. Кад оно пружа руку да дохвати неки предмет, оно, наравно, не размишља о томе што је права линија најкраће растојање између две тачке, него инстиктивно пружа руку право к предмету, ма да му то мерење није дато ни у једном његовом осећају. Исто тако, кад дете тражи нешто, или се боји нечега, оно не размишља о томе што џшредмет који оно жели или га се боји, не зависи од његове воље, и по томе је нешто реално и несубјективно, а наравно, мора, имати други узрок. И жеља и тај страх, као што је познато, основани су на несвесној примени закона 'узрочности, који једино и изводи и дете и мислиоца.из области чисто субјективних представа. Наравно,