Učitelj

290 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

биле проникнуте необичном добротом и пуне смисла и поуке. „Речи наставникове морају падати у детињу душиј као семе, које ће уродити сваким добром“

Сен-Сиран је мислио, да од васпитања у првим годинама, детињетва зависи карактер начина целог будућег живота. Да родитељи о томе мало мисле, те услед тога се и понашају врло немарно према васпитању своје деце. Они усађују своме потомству у главу само једну мисао: а та је — да је човеку најнужније, стећи висок и удобан положај у свету; да за њим треба тежити и за њега све остало жртвовати. При том родитељи рачунају, како ће им деца доцније бити похвала и радост целе родбине, док они, блатодарећа оскудици правилнога васпитања, постају за своју породицу права срамота и бич бешчашња. 'Те тако, излази двострука пропаст: пропадају деца, страдају и родитељи. Не бринући се за васпитање дечје, створили су себи невољу на овом и вечну муку на оном свету. Сен Сиран је видео само један лек противу те беде, а тоје, отргнути децу од породице, (макар били они деца племићска или сељачка), по том их потпуно предати васпитачу, који је сав посвећен своме послу и који је себи ставио у задатак, развити моралне моћи дечје, "владати њиховом савешћу и научити их свима знањима, како ће иста деца вечно сачувати у себи елику Божју, тј. бити потпуни људи и примаћи се савршенству.

Будући следбеник јансенистичког учења о првобитном греху и урођеној покварености људској, Сен-Сиран је препоручивао при пријему у школу строг избор деце. Он је одвајао децу подобну за учење од деце, која се с успехом могу одати само Физичком раду. Подобности и душевне дарове, он је ставио ниже моралвих наклоности и смерности. Моралном васпитању он даје првенство, а умно и телсено ставља на друго место. Овако неојичан задатак васпитни Сен-Сиран је истакао као последицу хришћанског спиритуализма, који | су јансенисти и сувише култивисали. По том начелу, тело је сматрано као седиште страсти и мана и с тога се морало с њиме, као с непријатељем душе, упорно и неуморно борити.

Ипак жарка љубав према деци и дубоко познавање дечје природе нису Сен-Сирана одвукли у строги аскетизам и грешке. Он је често говорио о штети, коју чини прерапо учење и претоваривање умним радом.

0 чисто умном васпитању он је мислио овако. Знање добивено учењем, не сме бити кашитал, који ће само давати повољан проценат добити. Знање се мора волети без каквиг спекулативнми:% намера ; мора. се волети просто за то, што оно оплемењује душу помоћу садржине