Učitelj

ШКОЛЕ И ПЕДАГОШКИ РАД ЈАНСЕНИСТА 298 дрости у простоме народу. Зар и то није био врло ваљан васпитачки мосао његове — Главни књижевни рад његов јесте знаменити Француски превод Светога Писма. Он га је прославио и име му овековечио. Неко време био је Де-Саси управитељ „малих школа“, али је у брзо уступио своје место Арнолу. Као споменик његове педагошке трудбе остадоше нам врло интересантна његова, „Писма о васпитању“ (Бентев Федасаћоп). Међу њима бележе многи Француски педагози писмо „о страљењу и Ћутању“ као најсјајнију страницу педагошке „литературе. Иначе је Де-Сасијева педагогија, услед његових пространих теолошких студија, прожмана начелима правог хришћанског, мање више богословеског правца, који је за тадање прилике био неопходно мотребан. Али кад би се то узело у строго Философском смислу, његове педагошке доктрине остају и у наше доба врло драгоцено ва„питно благо.

Писмо пак „о стрпљењу и ћутању“ упућено је на адресу једтога његовог друга, који је био учитељ и наставник, Оно се почиње | мислима, да је дужност учитеља највећа слава за жриштћанина, нарочито кад се она не врши из користољубља него из простог осећања миловерђа. Исус Христос је учио, да се љубимо. Он је заповедао васпитати децу и налагао одраслима, ди се снусте и учине децом, „ако желе ући у царство небесно.

Мудар васпитач узеће себи за девизу „стрпљење и ћутање.“ Не ваља отискивати од себе рђаву и лењу децу, јер она стављају на пробу мчаставниково стрпљење, а 36ог тога се спрема небеска награда наставни“ има много већа п боља, но што би бала за децу умиљату, добру и вредну. Васпитање мора свући с деце првобитни грех и слабост људску, а то се најбоље постиже делом и примером, а не разговором и саветима, који морају увек бити што краћи, што ређи и јаснији за дечје појимање. И примери и поуке нека нв буду намештени, него нек триродно потичу из догађаја у животу дечјем. Подизати васпитање треба, на осећању и навикама. Уз све то, треба код деце усађивати љубав према свему небесному, а презрење ка земаљскоме; усељавати у њих дух екромности и смерности.

Потребно је, много се молити, и с децом и за децу, јер је Бог — врело добродетељи. Крајњи је циљ васпитања — вечни спас деце и наставника — обојих заједно и једних због других. Ове надање своје треба уздићи на Творца и све виле и бриге упутити, те да се Његова милост излије на ученике преко учитеља.

О дечјим недостатцима не треба се много бринути, јер је мучно ж немогуће све ит до једнога уклонити. Шо треба знати, да се г годи-