Učitelj

| |

ле

322 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦЕ

кав, каквог су га прилепили мајстори —, дунђери — не беше дакле ни најмање исушен, а ево за што:

Услед малог простора у учионици, одбор је за време великог школског одмора донео одлуку: да се учионица продужи још за онолико, колико је била дугачка. Па као што су наши општински судови према школама у опште небрижљиви, тако је било и овде.

"Рад на проширивању учионице отпочет је тек месеца септембра, дакле баш онда, када су деца требала да отпочну учење, а довршен је 23. октобра. Разуме се да учиоиоца као ни цела зграда није грађена од тврдог материјала (цигла или камена) већ од танких брвана олепљених дебелим слојем блата. У тако продужену и бла"том олепљену учионицу ја уђох, и није ви чудо што сам се био скаменио када сам видео да низ дуварове тече вода, и дау учионици, услед тога исто блато ни најмање није било просушено, није била ви окречена, што ми све причињаваше, не, изглед школе у којој ће се васпитавати подмладак, већ изглед пећине, у којој би било опасно држати и најиздржљивије животиње!

Шта да се радиг питао сам се. Да распустим децу кућама па, да о томе известим господина министра просвете... Не иде, јер је овде школа, била отворена тек 1895. год. па овд. грађани нису ни ммали времена да подигну бољу школску зграду, те би их тим овудио на незаслужену казну, а при том: какав бих ја био Србин, кад бих затворио школу а у селу нема ниједног, пили готово ниједног детета, које би знало да говори нашим књижеваим језиком, или које бих ја колико толико разумевао. Затворити школу, значило би затворити овд. омладини ризницу блага нашега језика. Не, на то се не могах да одлучим. Али шта да се ради Зар да сазовем ђаке у онакву учионицу пак да их, не чему научим, већ потрујем оном влагом м јаким испарањем дуварова у затворепом простору, или да их, услед "тога што учионица није била окречена — ослепим;

Нешто се морало почети, м ја се одлучих да сазовем децу У школу. У први мах уводио сам разред по разред у једну собицу мога, по вве малога стана, где су деца стојећи слушала моја предавања, али ускоро увидех, да се ни тим не могу помоћи, јер собица беше мала, свега 9% м. пак не беше могуће остати у њој са једним раз-

"редом од 34 ученика ни пола часа.

Довијајући се и размишљајући како да се помогнем, дође ми „ерећна мисао. Закључим да ће најбоље бити да замолим господина министра просвете за допуст: да радим у школи само по 3 часа дневно (2 пре а 1 после подне), у ком бих случају пуштао децу на