Učitelj

466 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

или рађењу задатка, хитао, па га погрешно написао, треба га казнити да још један напише; ако је ђак нечист у оделу и телу, треба га натерати, да се одмах очисти; ако брложи по школи и школско“. дворишту, треба га нагнати, да почисти целу школу, односно школско двориште; ако проспе мастило по патосу или клупи, треба га натерати да прво почисти, па да иде кући; ако је немиран на путу, и свађа се е друговима, треба га осудити, да сам иде кући; ако је немиран у школи или школском дворишту, треба му забранити игру бар за извесно време; ако говори на часу треба га осудити да ћути на пољу; ако је био немиран на часу, треба га осудити да буде миран на игралишту (да буде без игре); ако му не помогну ни савети, ни опомене, ни казне (мање), треба га за извесно време са свим одлучити од друштва (да не смени с ким да се разговара, нити да се дружи). — У опште погрешке су дечје разноврсне, па и казне морају бити такве; свести све > жуће ђачке погрешке у 3—4 казне немогуће је.... Ж 34. — У по гдекојим школама кад који ђак погреши у одговору, други одговарају: „није тако“ или само „није“. Ово се највише дешава при зитању. На овај се начин диже ларма, која квари ред. Да не би овога било, требало би, у таквим елучајевама, да и сам маставник пази у дотичну књигу из које ђак чита, па да он сам опдмиње ђака кад погреши, а не ђаци... ж 35. — Често се ђацима досади седење у клупи. Ту своју десаду ови изјављују оним учестаним покретима тела, које ми зовемо немир и зашто их кажњавамо. Зато би требало на часу чешће че_рати делу да мало стоје. Ако су клупе неудесне за стојање, онда могу да стоје ван ових. 2

36. — Свако предавање треба, по могућетву, свршити и заокруглити, али оно не мора истог часа да буде и исцрпно, тј. да се у њему каже еве што треба казати. У више прилика може предавач нешто навалице и да изостави (наравно свагда оно што је споредно), па тек идућег часа, при репетицији, да допуни. Тако предавање

може да буде занимљивије, јер буђење интереса траје за дуже време.

37. — Погрешно је што се о нашим старим задужбинама (ма- |

настирима) обично у школи говори: „Стеван Високи“ (или који други) је сазидао тај и тај манастир“. — Пошто наши мали ђаци нису у етању да мало дубље розмишњају О оломе што им се каже, те у