Učitelj

о ЗАЊОВА по жеука А Ар Под великим хладником од липова листа стајали су хугачки столови и на њима служавници са хладном водом, слатким и колачима... Пошто се моји ученици „послужише“, одоше да се унознају са својим салашким друговима.

Овде је згода, да поменем оно, што још нисам казао

Са мном, из Београда, пошле су још две личности. Млади т. Михаило Валожић, син честитог београдског књижара Милоша Валожића пошао је да види ту „Мачву“, коју је само из приповедака познавао. Он је са собом понео око стотину најлепших књига за децу и поклањао редом школама, као дар књижаре Валожића, да се о испитима раздаду одличним ученицима.

Друга личност која је са мном и мојим ученицима пошла из Београда, то је наш вредни школски послужитељ Јосе. Он је и мени и мојим ученицима био на овоме путовању десна рука. Пошто је и сам из подринског округа, умео је свуда куд смо прошли са људима лепо, те је за цело време путовања важио кад „господин из Београда“.

Одморив се и поткрепивши се, пођемо сви заједно Е шанцу Стојана Чупића и Дрини. Шанац је врло добро очуван. Он је за време српско-турског рата поправљан, те ће му се још годинама његови бедеми познавати. Баш у самоме Чупићевом шанцу, држано је предавање о Стојану Чупићу и бојевима на Салашу. Предавање је завршено оном лепом песмицом :

„Од како је гавран поцрнпо, Није змија гују дочекала,

Као Чупић Мехмед капетана

У широком пољу салашкоме. Ако ли тко веровати неће, Нека иде те очима види.

Знати ће се турска костурница Докле тече сунца и Салаша“.

Наоблачено небо и киша која поче прокапљивати, понжлати нас те не смедосмо отићи на ушће Дрине — Рачу. Те