Učitelj

622 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ -

— Па да знаш лепо да читаш песмарице, "нако к'о наш Рајко црквењак.

Дете му обавије руке око врата. Грлећи и љубећи га весело кликне. |

— Волео би' деда!.. Па да ми купиш пуно песмарица, па да сведнако читам!.. И теби би' чито, па да и ти научиш, па после да певаш уз гусле...

Деди Итњату скотрља се суза низ смежуране образе.

— Па велиш волео би2 пита он и једва прогута пљувачку. — Би деда!..

— Е, добро роде!..

Мало после, деда Игњат се диже и оде у село. Дошав ошштинској судници нађе тамо кмета и још неколико виђенијих људи из села. Био је неки свечаник, Сви устадоше и поздравише се са деда Игњатом, јер су га сви поштовали као родитеља. Он и беше вајстарији човек у селу.

Поседаше и поче се разговор о разним сеоским потребама. Дође реч и о школи. | __ Деда Игњатово се лице преобрази. Смежурани образи његови заруменише се мало. Овечаним гласом који је по мало дрхтао, он поче:

— Кмете, и ви браћо! Ако је икоме потребна школа, то је мени. А и вама је браћо тако исто. Штета је остаВити децу слепу код очију. Него да се договоримо да правимо школу.

Ту мало поћута, па онда настави:

— Ја дајем да се у мом забрану осече сва грађа, која је за школу потребна... | -

— 'Вала ти на тој речи, деда Игњате, прекиде га кмет, Ја мислим да сте и ви сви за ово, што вели деда Игњатр.

= Јесмо, јесмо, 'оћемо школу, повикаше сви у глас.

— Још нешто, рече деда Игњат.

Сви погледате у њега. Он тури руку у недра и извади кесу. Не