Učitelj

дрвену зграду, која је данас тако трошна и пала, да се једва држи. Зграда је у тако жалосном стању, да се неда више ни оправити. Видећи, да је тамошња српска школа на рубу пропасти, ова српска општина, у споразуму с народом, обратила се конзисторији, да постави тамо ваљана свештеника, који ће моћи одржати ту школу,

те смо у исто доба указали на г. Дамјана Ђурицу, који је у нашој средини и добро нам познат као свестан и честит свештеник. Народној жељи одазвала се конзисторија и поставила за пароха онога, кога је народ желио. А сада је нужно предузети кораке, да се школска зграда подигне и школа осигура од очите пропасти. Прњаворска српска општина није могла сама то учинити, него је изабрала овај пут, да се обрати јавно свима српским општинама у Босни и Херцеговини, па и даље, где год има Срба, као и сваком родољубивом Србину посебице, братски их молећи, да сиромашној српској школи у Драговићима притекну у помоћ новчаним прилозима, како би се могла сазидати нова школска зграда и на тај начин

осигурати од пропасти једна од најстаријих српских школа на овоме крају, из које су изашли до сад многи виђени људи.

Помозите браћо, да се очува тај аманет светога Саве и у овоме сиромашном српскоме селу.“ -

И ми молимо сву браћу Србе у целој нашој домовини, па и преко граница да пошљу своје прилоге за ту српску школу српско-православној црквено-школској општини у Даговићима (котар Прњавор, Босна). Сви ће се прилози објавити преко новина.

"Сарајевска „Српска Ријеч“ донела је у своме 121. броју од ове године, овај леп чланчић о покретним народним књижицама:

Мала села нијесу кадра издржати добре књижице. Књиге које може једно село за своју књижницу набавити прочитају сељани кроз извјесно вријеме и онда, она више нема праве вриједности, јер свијет нема шта читати. Све и кад би могло једно село имати једну књижницу, нерационално је с гледишта опћих народних потреба, да велика већина књига у једној сеоској књижници лежи неупотребљена, док друга села немају никакве књижнице. С тога су створене у Америци, Енглеској, Њемачкој тако зване покретне књижнице за села. Поједина културна друштва (у Њемачкој н. пр. Друштво за ширење народнога образовања, у Словенаца „Просвјета“, ђачко феријално друштво у Љубљани) саставе одређени број књига у једну малу књижницу по 50 до 100 књига и раздијеле их по се-