Učitelj

69

— Дакле, предлажем да испијемо за Бруна, тј. за Адолфа Андрејића који је ту, међу нама... у опште... и појмљиво је...

Кад је он свршио, сви су лако уздахнули, као да је неко просуо у ваздух хладну воду и растерао загушљив ваздух. Непријатна осећања није претрпео, по изгледу, једини само Брун. Засветливши и зачкиљивши својим сентименталним очима, Немац је с осећањем прихварио руку Сиссева и опет осмехнуо се као псето.

— О, благодарим вам! — говорио је он, ударивши на 0 и метнувши леву руку на срце. — Ја сам вам веома срећан, што ме ви појимате! Ја свом душом желим сваком добро! Но само морам вам замерити: ви преувеличавате мој значај. Свом цветању школа је обавезна само вама, поштовани мој пријатељу, Теодоре Лукићу! Без вас она се ни у чем не би разликовала од осталих школа! Ви мислите: Немац говори за комплименат, Немац говори деликатности. Ха, ха! Не, душе ми моје, Теодоре Лукићу, ја сам частан човек и никада не говорим комплименте. Ако ми плаћамо 500 рубљи вама годишње, то значи да си ти драг нама. Није ли тако» Другоме ми не би платили толико... Чуј, добра: школа то је част за фабрику! — Ја сам дужан искрено сазнати, што је ваша школа у ствари необична — говорио је инспектор. Немојте мислити, да је то шала. Ја заиста нисам срео такав пример у своме животу. Ја сам седео код вас на испиту и за све време дивио се... Чудо од деце! Много знају и отворено одговарају, и при том они су код вас, што је реткост, слободни, искрени... Примећено је, да вас воле, Теодоре Лукићу. Ви сте педагог до сржи, ви сте, може бити, рођени учитељем. Све је створено у вама: и рођени дар, и многогодишње искуство и љубав ка послу... Просто чудновато, колико је у вас, при слабости здравља, енергије, познавања посла... то су, разумете ли, издржљивост и убеђење! Истину је рекао неки у школском савету да сте ви песник у своме послу.. Баш песник!

И сви су једнодушно, као један човек, говорили о таленту Сисоева. И као да се провали бедем: потекоше искрени, усхићени говори, какве не говори човек, када га држи економска и строга трезвеност. Били су заборављени и говор Сисоева и његов несносни карактер, и рђав израз лица. разговарали су о свачем, чак о ћутљивом и плашљивом, поново постављеном учитељу, убогом, заборављеном младићу, који иначе није величао инспектора са „ваше високоблагородије“. Јасно је, да је у своме кругу Сисоев био личност достојна пажње.

Навикнувши за 14 година службе успесима и похвалама, он је равнодушно слушао одушевљено брујање својих поштовалаца.

Место њега похвалама опијао је се Брун. Немац је ловио сваку реч, пљескао и стидљиво црвенео, као да се похвале не односе на учитеља, већ на њега.

— Браво! Браво! — викао је он. — Истина је! Ви сте погодили моју мисао!... Одлично!,.

Он је загледао учитељу у очи, као да би желео поделити