Učitelj

92 о ПИСМА СЕОСКЕ УЧИТЕЉИЦЕ

— Ружица М. Петровићка МЛАДЕНОВАЦ __| Драга Јованка,

Знала сам унапред, да ћеш тражити, да ти пишем о "љубави на селу. Није то никакво чудо, нити штогод необично што девојку занимају те ствари. И ја сам првих година учитељевања посматрала ма и из прикрајка односе, које младост зове „љубав“, тражећи на селу оне праве истинске сеоске идиличне љубави, о којој сам тако често _у причама из сеоског живота читала. Ја знам, да ти очекујеш да ти пишем о нечему, што би те опоменуло, на нешто до сад познато; што би те, како се то лепо каже, разгалило и разонодило, али, веруј ми, да ми је жао, што овога пута не могу да ти учиним по вољи, не могу, јер морам да будем искрена, и да ти причам само истините ствари. _- | Молим те, дакле, да се за тренутак отргнеш од сањарија, у које неминовно мораш запасти читајући наше „модерне“ списатеље, чије драге у тихој ноћи. на веранди и балкону, сакривене међу хризантеме и камелије очекују | свога драгана, дрхте и стрепе: да ће доћи (ил не доћиг..). Ти бесумње замишљаш, да је тако и на селу, где истина нема камелија, али има љубичице, одољена, смиља и 60сиља, где, дакле, нешто мало, истина примитивније, те драгане беру цвеће, очекују драгог, дрхте и стрепе... О, вараш (се, ако тако мислиш, а стрпљења само, па ћу те брзо уверити. —

Посматрала сам девојке из вароши, образоване и мање образоване —- школоване и нешколоване и, без ласкања, увек сам у њиховим очима читала неку чежњу, тугу, тајну радост и задовољство, само, ако оне у очима свога драгана прочитају и нађу осећај, који очекују — да је воли. Оне су у стању више да трпе тугу неизвесност, стрпљиво да