Učitelj

ИХ рекох ни једне речи. Себе сам жртвовао начелном рас-. прављању истакнутих питања.

Најљуће ме је заболео прекор адресован на моју младост. | Овај бол у толико је био већи, што сам ја лично увек умео да поштујем и туђу младост и туђу старост, па чак и туђу застарелост.

Признајем: било је дрско што сам се уплетао у питање, о коме су требали да поведу реч и сларији и позванији. Али они по некад воле да ћуте. Тако и онда. Њихово ћутање за време скупштине, као и сада; њихова незаинтересованост и осуство, приликом претресања, -и онда и сада, узрок су, што се ово питање предаје забораву. - ћуше старији, млађи не смеју испред старијих —

"а старе читанке још животаре!...

·.... Мисли, које сам заступао на Скупштини, износим

овде у целини с намером да се ово питање наново покрене.

Ако претресемо торбице београдских или хомољских ђачића, било оних из питоме Посавине, или оних са Сухе Планине, наћи ћемо, и у једнима и другима, поред великог броја школских уџбеника још и приличан број разнородних читанчица. -

Укратко; данас имамо за сваки наставни предмет по. неколико уџбеника. Ни „дечје игре“ нису поштеђене. И они су у уџбеник сложене!...

Ни данас ми, после неколико година, не избија из главе слика једнога запрепашћенога оца кад му синчић. (уч. 1 раз.) заиска грош: да мабави „рачунске задатке“. Нашао се човек у чуду, па час у ме, а час у синчића упитно погледа... Ја сам онемио... Човек прозбори:

— Можда се варам, али држим: да су „рачунски задаци“ бар за млађе разреде непотребни. -

Оборене главе признадох да је у праву. А сад дај да спасем школу и учитеља. Збуњено промуцах : |

— Али, ако ваш синчић сам жели да ту књижицу набави...... | па |