Učitelj

205

мати му, јадна, сирота и изнемогла старица, којој је он још једина нада и уточиште.

Требало му је путовати колима до паробродске станице, а одатле лађом све до Кладова, од Кладова опет колима скоро читав. дан до села.

Прорачунао је да му неће достати новаца за тако далеки пут. Кад је отишао у среску канцеларију по плату, за несрећу у благајниковој канцеларији затече капетана, једну осорљиву старудију, који се на њега дивљачки издрачи:

—- Хоћеш да ми квариш срез, је лиг А јеси л платио порезу за ову тодину2

— Па нешто сам платио, — одговори зловољно учитељ, коме је тешко падало што види да у овом тренутку има посла са човеком, који нема ни осећања ни памети, и коме зато не вреди ништа ни говорити. М тада му тешко падаше што на томе месту види човека без срцаи ума, а доцније је пуно таквих, још и горих, видео и познао још и на већим и важнијим местима одакле управљају судбином народа.

— Деде ти њему наплати порезу сву за целу годину. Ко ће њега после да тражи по општинама. — И благајник му устави по плате за порез. Са 30 динара изишао је из канцеларије и отишао пешке у село.

Пошао је да се опрости са својим пријатеиљма у селу, а узгред да замоли кога за кола до лађе, да бар то не плаћа. А заслужио је ваљда да му толико учине. Дође једној кући богатој и задружној, где је се најбоље надао помоћи. Затече старешину код куће. Али чудновато! Место пређашњег радосног, свесрдног дочека, кад се грабише да му места начине и да га угосте, сад га дочекаше некако хладно, укочено, чисто као да им је то непријатно, и као да у њему не гледају више пређашњег човека учитеља своје деце — већ каквог обичног најамника или сиромашка који је дошао да што год искамчи или измоли.

А њега та хладноћа болно дирну и увреди. Како је ом те људе волео и залагао се за добро свију њих, па ето... ..

— Е баш ја велим бати, да није сломљена руда од кола могли би сад одвести господина, — рече један од оних АЕ б којим је се он раније најбоље пазио.

Милош оћута, ништа не одговори. Понашао је се поносно