Učitelj

114

мрав, што је 29 пута неку мрвицу носио на вис, па с њоме 29 пута се доле скотрљао, али тридесети пут је успео и постигао жељену мету. Са коликим самопожртвовањем и родољубљем ради наше учитељство, најбоље. се види по оним родољубивим трудбеницима нашима, који радећи у још једнако запарложеним крајевима, сваки дан главу у торби носе, али опет неустрашиво позиву свом служе, па ако треба и главу за-њ залажу.

_ Ми смо се браћо искупили не: само да увеличамо ову дивну славу своје миле браће, него да се с њима овде на огњишту мајке Србије упознамо, да загрли друг друга, да се пријатељски ижљу“бимо и за јуначко здравље запитамо; да се посаветујемо о раду у нашем узвишеном позиву, да се кад и кад и изјадамо али и. осоколимо за даљи мучан али ипак свет и узвишен позив. Нама срца кипте од радости на свему, што смо овде видели и чули; ми ћемо собом понети најлепше успомене из овога града бијелога; понећемо многа нова мила познанства, отићи ћемо осокољени и очеличени за рад у позиву свом, па да ништа више на овом сјај_ ном конгресу постигли нисмо него ово, већ то би доста било за доказ, да су овакви конгреси потребни и да овај први не буде уједно и последњи. Ми браћи нашој у Србији, који су овако лепим путем успешно пошли, од свег срца желимо и у будуће срећан и успешан рад у свему, што је племенито и узвишено, да води народ свој лепшој и срећнијој будућности, а тада ће и народ соколе своје, учитеље своје, лепшим признањем обдарити. У то име још једном вам свесрдно благодаримо на велелепном дочеку, братској љубави и пријатељству са најискренијом жељом, да вами у будуће рад буде срећан, светао и благословен! (Опште одобравање, 6 пљескање, говорнику честитају).

Син г. Мих. Јовића. | Х

Михајло. Јовић говорио је о слози и јединству оба И Хрвата, за које су много радили Ни Иван Филиповић и Јанко Веселиновић, којима нека је слава! На. завршетку је прочитао из писма Ивана Филиповића, што му га писа 5. марта 1893., ове ставове: „Нема већег противника нашем народном једин- _ тву, него ли је наше међусобно непознавање; зато би овакови . "чешћи састанци у истини ванредно много допринијели к ублажењу _ наших међусобних опрека и коначном уједињењу наших просвјетних интереса, нашему народном јединству. Само би се и наш остали