Učitelj

453

онај текст министарског акта по коме се вели „периодска повишица није акт индивидуалне воље и свесне радње г. Петровића већ је то законски бенефициум2!“

Нећемо се дуже задржавати на овим стварима које су јасне за сваког мисаоног човека већ ће мо само ово рећи: стара је и позната истина да ништа није горе и опасније по морални живот једног народа него кад се у једној земљи убије вера у правду и законитост њену. Учитељи су до сад у овом погледу имали једну предрасуду мање, сад имају једно искуство више.

НАРОДНЕ КЊИЖНИЦЕ И ЧИТАОНИЦЕ

У садашњем, а и ранијим законима о народној школи, нема нарочите одредбе — члана, који би говорио о школским књижницама, сем што чл. 67. ставља у дужност школском управитељу, у тач. 9., „да чува и одржава у добром стању школску књижницу“, а у чл. 14. у дужности школ. општине, по тач. 8. спада, да „помаже све установе просветне, којима се шири писменост у народу“. О фачким књижницама, а нарочито о народним, нема засебне одредбе, сем горњих, у колико се под исте подводе и ове установе. Њихово је тврђење и уређење прописано расписима и доцније и правилима.

Установа ђачких књижница, датира се још од много година раније, стара је управо, колико и основ. школа, тј. чим је дошло законско уређење школа, дошле су уз њих и школске књижнице, у којима су у почетку биле оне књиге само које је министарство слало школама: упуства, планови, ручне књиге за учитеље — о предавању појединих предмета, и још по нешто, што је као државно издање слано школама на поклон.

На овоме месту згодно нам је напоменути распис Д. Матића од 1870. г. којим се ове књижнице бар расписом установљавају, и из кога се може видети: како је овај просвећени