Učitelj

638

да видиш шта је а њега нестане; мало опустиш капке а оно опет игра. Бундеве изишле ван њива на пут а по њиховом цвећу зуји по која узнемирена чела, сва жута од прашка.

Најпосле се укава рудиница на чијој се средини виђаше шибље и бујад из које вираху неколико, на разне стране накривљених кретова. То беше јадно и напуштено сеоско гробље.

Већ улазимо у њега.

У њему су гробови растурени и сви готово зарасли у бујад, те се распознаје само по великим крстовима на којима су убруси, који су се од кише и ветра полураспали, као и они, који под њима вечити сан бораве. На по коме грубом каменом споменику види се по која смежурана јабука око које зује стршљени и осе. Ретко је видети гроб засађен рузмарином и рутвицом, Нешто тешко удара на боју и што дубље улазимо у гробље, све се јаче осећа. То се обојени крст више једног новог гроба суши. Црвена боја с њега растворила се, покапала папрата с доње стране направила мосуре те крст изгледа шаренији, но што је био, кад га је невешта рука првога комшије направила. Одмах до тог гроба види се велика гомила жуте земље а крај ње стоји гологлав сеоски викач Илија и гледа к нама а близу њега. "виде се будак и ашов забодени у земљу. Сандук са господином. понеше тамо. За мало час па се сви почеше тискити док не опколише раку. Ми опет даље од средине, више ногама него очима, тражимо у бујади гробове; пењемо се на њих, издижемо се на. прсте и зевамо на средини као пловчићи да би видели што. Попови почеше читати. ;

— Пипни, пипни да видиш како се усијао. — шапће Цане ташшући један осредњи камени крст и гуркајући ме у слабине.

— Сад ће да га спусте! — вели Чобић. Ено подмећу конопац,

— Прилегните овако оздо, ообе. се види. — шапће неко поред мене. -

Наједанпут се господин Груја издиже изнад свију, попе се на један стари гроб и поче говорпти. Све се утиша тако, да се чујаше само његов јасан глас. Говори он, бога ми, подуже, читав сат па заврши са: |

— Бог да га прости! Он је...

— Бог да га прости! — прихвати светина што стајаше око раке

Опет се згомилаше око сандука али сада неста оне тишине, па и побожности неста с лица. Чујаше се гласно: „Полако“! „При схвати се“! „Спуштај“! „Вуци конопац“! Од једном се зачу туш,