Učitelj

5296

од њих и захвали му на учињеном доброчинству, а осталих девет одоше не захваливши се. Први изазива наше допадање, а остали осуду. Христова је воља пренела добро на вољу онога болесника, што је добро вратио захвалношћу. Христова воља учинила је добро и вољи других болесника, али га они нису накнадили захвалношћу. Тако је поремећена равнотежа: на једној страни остао је вишак добра. Поступак деветорице не допада нам се. — Ако једна воља причињава другој вољи 3л0, онда то изазива тако исто нашу осуду, која неће ишчезнути дотле, док се вишак зла не врати ономе, који га је причинио. У овом се случају накнадом зла (казном) поврати поремећена равнотежа. Кад једна личност намерно учини добро или зло другој лично-. сти, кад се, дакле, једна воља хотимице лати добра или зла друге воље, онда добро или зло треба у потпуној мери накнадити вољи, која је узрок поремећењу равнотеже. Ова воља ваља да се награди или казни. То захтева идеја правде и правичности.

Као што смо видели, идеје унутрашње слободе и савршенства само су формалне, а идејама доброте, права и правичности придаје се атрибут „материјалне“. Тачније речено: има три опште врлине: љубави, права и правичности. Идеја савршенства означава меру јачине ових трију воља или врлина; идеја унутрашње слободе је уопште прва погодба њихова.

Применом ових посебних идеја на веће заједнице и друштва добијају се изведене идеје. Јуриспруденција развија из идеје етичког права грађанско право, а из идеје правичности криминално право. Према идеји доброте ваља свако, колико му је могуће, да припомогне друштву и добру свих његових чланова. Тако се производе многа друштвена. добра, која се регулисавају удравном системом. Идејом савршенства тражи се да свако ради на образовању васколике културе, кхулшурна система. Унутрашња слобода захтева од свакога члана друштва да своју сопствену, реалну вољу потчини општој, идеалној вољи. Ако се општа воља управља по моралним идејама, онда је овај захтев сасма моралан и води идеји едшичког друштва.