Učitelj

527

је пак закон затекао у служби, само је остало непредвиђено шта ће бити са приправницима и приправницама, који су, по члану 56. закона о народним школама од 1898. године и његовим изменама и допунама од 6. октобра 1899. године, постављени и вршили учитељску дужност и оцењивани од школских надзорника као год и стални учитељи, за које су имали и погодбе, како по ранијем закону тако и по овом садањем.

Међутим, у поменутом 81. члану закона говори се о привременим учитељима са спремом по члану 29. истога закона, а привремених учитеља није било, кад је тај закон ступио у живот. По закону о основним школама од 1882. године, учитеља је било сталних и привремених; али звање привремених учитеља укинуто је законом од 1898. године, и њих није било никако, догод је био у важности овај закон — дакле ни када је почео важити закон од 1904. године.

И ако је, према овоме, јасно да је законодавац У ЗА 81. закона од 1904. године, под бривременим учитељима са спремом по члану 29. истог закона мислило на Дриправнике и приправнице, ипак при увођењу новога закона, свакојако само због нејасности у законској одредби, они нису постављени за сталне учитеље, дотадања служба није им урачунавана у године сталне службе за повишицу плате и за пензију, нити су они могли полагати практични учитељски испит према члану 29. закона све док не одслуже пуне две године по томе закону. На тај су начин многи од њих доведени у тежак положај, да по седам, осам и више година служе за прву периодску џовишицу плате,

Ствар је правичности, да се правни положај и плата овим народним учитељима како треба регулишу.

Ну, сем ових млађих учитеља има још једна врста њихова, чији положај такође треба регулисати. То су они учитељи, који због војне обавезе нису постављени за сталне.

35“