Učitelj

987

Пре поласка из Врања учитељ Вићентије са очима пуних суза причаше нама, ученицима, како је оптужен и да мора ићи валипаши у Призрен, да се правда пред њим. И сви ми, његови ученици плакасмо за добрим и племенитим учитељем својим молећи Бога да нам се што пре врати здрав, весео и оправдан. Наши родитељи и други грађани с болом у души испратили су омиљеног Вићентија. |

Вићентије и Јосиф нађу се сада у Приштини и договоре да оду валији у Призрен, те да му се пожале како их нишки паша (мутесариф) гони ни криве ни дужне. То одмах у учине. Валија их је примио доста предусретљиво и одмах је питао нишког пашу зашто гони ове учитеље» — Паша нишки пак питао је врањског и лесковачког кајмакама какви су ови учитељи и је ли истина да су ови радили на преврату, јер су као такви код њега престављени. Оба ова кајмекама одговорили су паши, да су ови учитељи врло мирни и добри, а није им познато да буне народ и раде на преврату. Оба ова одговора нишки паша је спровео валији у Призрен. Кад је валија добио овај одговор нишког паше, позове Вићентија и Јосифа па им каже да одмах иду на своју дужност, а он је већ наредио, да им нико не прави сметње, нити их у раду узнемирује. Они се лепо захвале валији, па оде у Приштину. После неколико дана Вићентије се крене за Врање а Јосиф за Лесковац. Кад се чуло у Врању и Лесковцу, да им опет долазе њихови добри учитељи, спремљени су у оба места величанствени дочеци! Сви грађани врањски и ми сви ученици Вићентијеви с неописано радошћу далеко ван града изишли смо на сусрет Вићентију. Ми, његови ученици упарадили смо се пред његов долазак у пољу, скинули капе па сузама радости дочекали смо свога доброг учитеља. Величанствен је то призор био! Покојни Вићентије је сишао с коња, на коме је јахао, сузним очима поздравио се је са свима грађанима, који га дочекаше, а тако исто и са нама, ученицама својим и у триумфу ушао је у Врање праћен грађанима и ђацима. Овом победом истине и правде над егзархиско-бугарским агитаторима врањанци су добили нове снаге у борби за своју народну школу и просвету.

Вићентије је сада још већом снагом и вољом продужио свој родољубиви рад у школи не обзирући се на то, што су Шишеџијев и егзархиски плаћени агитатори јавно и отворено грдили све

је напустио богословију и отишао у Сомбор, те ту свршио учитељску школу с одличним успехом и после дошао за учитеља у Лесковац, где је учитељевао и после ослобођења; ту је пенсионисан и умро. у