Učitelj

996

порицати а оно што није за порицање, јер као што Ранко Петровић представљаше тип наставника који самом прилагодном појавом својом усађиваше љубав код ђака; Тирић, пак беше ватрени родољуб и као историско-филолошки стручњак прави оратор приликом патриотских помена и свечаности, али као љубитељ гвозденога метода у школи, он не могаше задобити љубав ђачку, већ остаде као човек, који је нешто хтео, али није могао. Наставником дакле бити, не значи само знати, но и умети. Правог наставника и васпитача лакше је најскупље платити, но наћи. Људи криве за немиле догађаје саучеснике, а не помишљају на дубље узроке таквих појава, па да им траже и дубљега лека.

Али после кише не вреди јапунџе!92. фебруар 1995. г. освану у Нишу са сувом суснежицом и донесе му необичну новост! као год оно 1882. г. Србији — назив, Краљевина. Беше то дан великога празника Гроглас Краљевине — у среду великога поста. Служба се у цркви служаше дређеосвећена, под чинодејством, ондашњег епископа Инокентија, најпажљивије и најпобожније, милозвучне песме се разлегаху у цркви; али то ништа није сметало да допре глас и до уха архијерејског у олтару: да је се у учитељској школи десило нешто велико!.. Догађај је био страшан! Ђаци су извршили оно зашта су се нарочито спремали. Управитељ школе је изударан и избачен кроз прозор, ђаци, неки похапшени, неки дотрчали у цркву, а неки замакли куд који... Брзо се свет уско-. меша по вароши, дођоше многи да виде... неки овако, неки онако... неки се насмеја, неки зашкрипеше зубима! А новине сутра дан већ известише и целу Србију о томе. Изгред је био велики! „Каква лакомисленост и дрскост ђачка!“ проговорише многи. Требало је сад и казну измислити према тој заслузи! Тога ради је упућен _ нарочити иследник из Београда Јеврем Илић, ондашњи управитељ београдске учитељске школе, на чији захтев се ђаци позваше објавом "на саслушање.

Читав месец дана трајала је та процедура ислеђивања и решавања о казни. Министарство је у први мах тражило да професорски · савет казни ђаке по нахођењу, па са његовом казном по којој је више од четвртине ђака било искључено из школе, није било задовољно, тражило је другу оштрију! А за све то време ђаци су били на окупу свакога дана, сем ухапшених, очекујући своју казну... Ми, који смо били „свршавајући“ у тој години спремасмо се за нашу учитељску методу, читасмо редом предмете по групама: дедагошку, историску, природну и т. д., а ни један не слутисмо на црну казну