Učitelj

49 из ШКОЛСКЕ ПРАКСЕ

ВЕРОНАУКА

(ПРЕДАВАЊЕ О СТРАШНОМ СУДУ).

1

Веронаука у Основној Школи има задатак да окрепи ученика у врлини и побожности. То она неће постићи ако му просто предаје знање и дете та факта позна и научи их напамет. Његово ће срце при свем том остати камено. Али ако оно то знање осети, то јест, ако срцем заволи оно што сазнаје умом, онда ће се то знање слити у његову личност и постаће узорит човек, а то ми и хоћемо.

Отуда је утврђено искуство свију, да ваља поћи од самог ђака и његова круга мисли, па вичним руковођењем подстицати га да сам зажели оно да сазна, што му предлажемо да научи. Те тако, с једне стране, што се Веронаука и састоји из самих прича, а, с друге, што свако дете најрадије слуша необичне приче, неваља почети с молитвама, члановима вере и заповедима или изрекама, него створити такве околности, да само дете до њих дође преко Свештене Историје. Сав катихизис, све црквене песме, апостол, еванђелске изреке... постале су на том историјском земљишту, те се не смеју никад одвојити од своје подлоге.

На основу овог и оваког резоновања даљег са својим ученицима о Веронауци у Основној Школи, приступљено је самом извођењу. Поред многих покушаја од стране ученика и ја сам учинио један о коме је реч. При том послу, имао сам на уму, да у почетку методичке јединке истакнем општи циљ као и у доцнијим одељцима посебне циљеве, јер од стално јасне и свесне циља тежње васпитаникове може се очекивати образовање и јачање његове воље, у чему се састоји крајњи задатак васпитања. Тај општи циљ је у исто време и полазна тачка за први ступањ (1), тј. за предходни разговор, припрему или анализу већ готовог круга мисли ученикових, што је имало сродном новом знању, које се спремило да преда, да осигура што је могуће енергичније и потпуније примање и усвајање у духу (аперципирање), и тиме скренуло очекивање и интересовање ученика том новом предавању. На другом методичком (формалном) ступњу (П) сам пришао предавању новог, али не уобичајеним причањем, него ефективним читањем