Učitelj

53

одмоном расте снага.“ (Отр. 286). У покушајима детињим да покварену играчку састави, да је реновира, писац види прве почетке позитивног рада. Треба му дати алатке да може играчку поправити. Он тако и не знајући улази у свет рада, оног рада који је културу створио. Промучиће се, али и треба да се сам мучи. Нек сврши како сврши, макар како примитивно то изгледало, успех је постигнут. Успеху ће се дете радовати. „Те моралне награде... једине су награде које треба желетн. Свака друга награда квари га: гради га или грубим материјалистом, или човеком сујетним и на правно уображеним.“ (Стр. 240).

Свуда треба имати радионице и алашке, јер главно је „да се полако увлачн у практичан рад, уз који ће да теку искуства, вичности и знања... Готово знате, као зрео плод, прилепити силом некоме за памет, значи градити вештачко растиње... Знање мора бити плод читавог претходног развића у психи“. (Отр. 241 и 242), Постарајмо се да дамо деци могућности да чине разноврсне огледе. Огледима они теку искуства и уче. Предавањима.... не иде.“ (Отр. 243). Ва Предавања, где треба конкретне подлоге, дете још није ушло развијено. Проповед је увек апстрактна, а за апстракције је дете неподобно. И „зато су школска наша предавања махом јалова, спрам којих детиња душа осећа одвратност.“ (Стр. 243).

Појезија и идеалисање, у опште забава, потреба је духа. „Појезија пи идеали су узори.... Идеали су далеки циљеви.“ А то човека „одваја од животињске низине.“ (Стр. 248). „Нико никада није знао куда ће, који није имао циљева.... треба и одушевљен бити за њих, веровати у њих... Тако само постају велики људи, А педагози хоће све то још у корену да сасеку.“ (Стр. 248 п 249).

Оно, што нам изгледа да је играчка, дете врши са највећом пажњом и збиљом. Као што писац вели „дете нија детињасто... Оно нема да прелази у озбиљност. Оно с годинама може само ту озбиљност развијати и замењивати већом. И то долази поступно... Брзо ће дете напустити играчке и прећи на корисне радове... Поступно оно иде напред.“ (Отр. 258). Треба само свуда имати сваковрсних радионица са потребним алатима и људима коју су послу вични. Дете се прво прихватило за рад. „Природа нам је показала пут... од рада ка искуству и науци.“ (Стр. 255).

Главно је снага човекова и здравље, спокојна душевност и непомућена радозналост. А искуство и наука долазе као неминовне последице. Исто су тако од споредне вредности морал, карактер и врлине. То „нису независне и некретне тачке.“ Све су