Učitelj

198

више и најбоље, у овом моралу нема ни трага; он је пун ниске душевности, то је морал који доликује животињама.“ Идеалан морални принцип може педагогика наћи само у оним системама које не траже вредност моралног рада ван човека, па ни у стварима на које је воља управљена, већ које посматрају као објекат за цењење, једино душевност, саму вољу, добро за себе. „Добро не чиниш да осетиш пријатност, пријатност осећаш што чиниш добро.“ (Каскег. Само апсолутна каквоћа воље може имати вредности или не. Само у правој вољи лежи морална човекова вредност. Човек који је урачунљив, одговара за своју вољу. За регулисање воље служи му највиша етичка суштина у гласу савести, која је по Канту свест о унутрашњем суду у прсима. Сви у истини етички духови сагласни су у овом схватању о цењењу човека. Кап. почиње увод у метафизику нарави овим класичним речима: „Ништа нема у свету, шта више и ван овога, што би се без ограничења могло узети за добро, до једино добра воља.“ Разум, храброст, умереност и остало што би се иначе могло навести за дарове духа и лепе особине темперамента, као дарови среће „без сумње су у понеком обзиру и вредни жеље, али се они могу показати и као штетни кад не би воља која од истих чини употребу, била добра.“ Шилер у „УаПепзјет“-у вели: „Човека чини великим или малим његова воља.“ А Гете у историји науке о бојама: „Главни основ моралнога јесте добра воља.“ На другом се месту о томе изражава поетички:

„ЗОЈО пшп жепде аФфећ пасћ зппеп, Раз Септт Ппдезе ди да даиппеп, Могап Кејп Ефег 2ленејп таг. МуштзЕ Кејпе Кесеј да мегпиззеп, Пеп даз зеђзапафсе Оезуззећ

Ј5Е Зоппе дећтет ЗШепјаг“.

Ј, Г. Фихте назива вољу најосновнијом свесношћу чо-

вековом, најунутрашњијим кореном његовог „ја“!. — По. Коменскоме воља је главни точак у покретању душе. — И

Вунт, како у психологији тако и у етици, заступа мишљење

да је воља нешто најреалније у „ја“, да се у вољи јавља најдубља човечја природа. А Паулзен у својој етици вели:

„Разум не прави никаквих идеала, он нема осећаја за иде-