Učitelj

245

до жандара и њихове удобности. Наши властодршци непрестано истичу и наглашавају ту чињеницу, да је наш народ заостао културно, и да по томе није дорастао за парламентарни и уставни живот. Ако та чињеница одговара истини, онда је свакако чудновато, како влада мало пази, да у тај густи мрак баци мало свјетлости, да место повећавања жандарског кадра и жандарских касарна, ради на умножавању и јачању основних школа, да у средње и стручне заводе доведе што већи број домаћих синова, који би имали мало више угледа у народу од данашњих странаца. Али наша влада како јасно изгледа, неће тога. Њезина цросвјетна по-

_литика састоји се баш у противном, да буде што мањи број

основних школа, да у средње заводе пушта што мањи број ученика. Узрок таком дјеловању не треба далеко тражити, очевидан је. Ко и свака апсолутистичка држава, тако и босанска боји се просвјећивања, јер у томе види опасност за данашњи режим и за одржаватеље тога режима. Они су сигурнији умножавањем оштрих бајонета. Истина они се оправдавају, да нема довољно новаца (и ако за друге неважније и превећ имају), да се боје хиперпродукције, и ако домаћих синова има веома мален број на државним мјестима. Посљедица је ваљда тог страха од „хипер-продукције“ и наредба владина, да се у први разред гимназијски не смије више примити од 50 ђака, без њезине дозволе. Ко зна читати кроз редове владине наредбе, одмах ће ну овој наредби опазити миг г. г. професорима, да на пријамном испиту поступају што строжије, и ако у пркос строгости дођу у први разред већи број од 50, да се стави на расположење влади, да ли ће бити толико благонаклона, да тај сувишак прими. Таки се случај десио на мостарској гимназији, гдје родитељи дјеце одбијени од директора бојажљиво очекивали су ту владину благонаклоност.

Завијености и околишења није потребно наглашавати. Ту се види јасно владина намјера, да ограничи број ђака у средњим школама, јер су сувише „пренатрпане“. Али не само са средњим школама што се тјера мрачњачка школска политика, него је и са основним. За вријеме окупације влада је установила (према статистици од 1904./5.) 239 школа, а Срби православни имали су на крају те године 69 школа, које су плаћали из својих средстава и ако су оптерећени порезом за комуналне школе. Српски народ плаћа за учитеље 121,307 Кр., док влада одбивши хонораре за вјероучитеље троши на учитељске плаће 645.388 Кр. Дакле према броју комуналних школа Срби православни имају трећину, и ту