Učitelj

266

пали, као што је например пропао онај весели „лакомац“ у морским таласима, те ако их услед тога, што нису савршено изгубљени, није немогућно спасти, — они се поправљају невероватно брзо, нагло и лако, као на пример онај сурови Гриша, што се поправио само стога што га старица ошинула и огребала метлом. У једној причи мати објашњава детету, које није уредно и не воли ред, шта у животу вреди љубав реду и тачности, и доказује му да оно у самој ствари воли то, само не воли кад је скопчано са трудом. Дете на то узвикује: „О, о, мама, како ти лепо умеш да ми објасниш о! Видим да сам се варао: ја сам мислио да је то нешто друго. Дајем ти реч да ћу одсад пазити, и да ћу заволети ред и рад!“ И на томе се прича и свршава. У другој девојчица не слуша матер, прилази врло близу кошници и чела јој упада у око. Прича се свршава овим на_" равоучењем :

— У свакој несрећи има помало и среће рече јој мама. — Ти си се сад сама уверила да се не треба плашити челе кад је далеко од нас, а да је опасно прићи јој близу.

— Тако је на самом делу сазнала да маму ваља слушати, допуни. Соња и својски је пољуби.“

У трећој причи износи се како је с пролећа у шуми изникла висибаба, и како је мала девојчица дошла да ужива у њојзи, и да јој се радује. Јела почне завидети висибаби на томе, и девојчицу та завист љути. Онда јој мати рече како и она сама личи на ту јелу, јер и она завиди својим другарицама кад добију лутке, књижице и друге лепе поклоне. А девојчица на то одмах узвикне:

„— Мама! Мамице! Сад већ све разумем... Па нећу да будем као зла, пакосна и завидљива јела, него ћу да будем тако добра као што је скромна и мила висибаба, која се никада не љути и никоме не завиди.

— У добри час, драго дете! рече мама грлећи Ниночку. — А сад, пошто се наша висибаба већ доста развила и