Učitelj
=
412
стаје на пут, то је у првом реду учитељ, као народни просветитељ. Писац ових врста имао је више пута прилике да својим ушима чује, како извесни учитељи у ново-ослобођеним, тј. старосрпским крајевима, кад им ђак почне да говори тамошњим диалектом, овога љутито питају: „Зар се тако каже сриски%“ — као да диалекат, којим је дете говорило, није српски, већ нечији други говор.
Таке грешке су, ма оне биле и нехотичне или несвесне, веома
опасне по српску националну ствар. С тога се оне не смеју ни-
пошто дешавати. Ученике треба тачно и потпуно обавестити о томе, како нигде на свету нема народног језика, без икакве говорне разликости по покрајинама, и како према томе сви језици, па међу њима и српски, имају своје покрајинске говоре. Један од таких говора јесте и покрајински говор старосрпски. Децу треба добро обавестити о значају старосрпског говора у прошлости као и о данашњој улози новосрпског.
Односно метода, којим се ученици у старосрпским областима могу најлакше да увежбају у поверењу новосрпског књижевног језика, који је уједно и наставни, навешћемо исто оно што писац реченог чланка у Решзсће Зећше (св. 9. стр. 557, препоручује немачким учитељима у истоветним приликама.
Ево шта он каже: „У почетку наставе збиља за извесно време никако не иде о појмовима и о граматичким правилима, већ наставник просто исправља сваку неправилност у дечијем говору, замењујући је оним што је правилно. |
Кад један ученик погрешно каже н.пр. „ће пишем“, пита се други: „Каже ли се тако правилно“»> — Кад дете то исправи у правилном виду: „помоћу“, онда се то понови у хору.
Језик се учи говорењем а не граматичким правилима, која су само извесно помоћно средство шаблонске прегледности. Ако се пак с почетка мора избегавати строго шаблонисање језиковне грађе у виду граматичких правила, то се сме избегавати посматрање правилних промена на примерима књижевног говора и практичног вежбања у тим променама: ако се не смеју изучавати систематске теорије о падежима имена и о њиним променама, а оно се може и мора вежбати у правилној употреби тих падежа у живом говору. — То се најбоље постизава помоћу падежних питања
_ с предлозима, нпр.:
За 1 падеж: Ко нам чини многа добра» — Отац нам чини многа добра.