Učitelj

94

зећој ствари, о вастивању, нешто споменути, и онда још о неким силанидаљма.

„Што се тиче дечијег васпитања у школи, то је баш сасвим, ал сасвим занемарено;“ тако отпочиње писмо, па онда надове зује; како је затицао децу, да у школи, на очиглед учитеља, једу зелено воће и за тим пију воде; како је наилазио, да деца и учитељи седе у загушљивим и мрачним собама: како су мешали краставу и шугаву децу са здравом, како деца сваки час трчкарају за време школе напоље, нужде ради ; како долазе прљава, вашљива и неочешљана и учитељи све то гледе, трпе и не чине ништа, да се та зла отклоне, као да су учитељи мрака и зла, а не светлости и добра. Наилазио је, вели, да у сред лета, долазе деца у кожусима и шубарама у школу, па учитељу је и то све добро, као да га се ништа не тиче.

Препоручује, да се зарад спољашњих и унутарњих чувстава заведу по школама игре сећања, вежбање дечијег ока и вида, премеравањем и гледањем из даље ситнијих ствари, вежбање слуха и вежбање пипања на играма са везаним очима, вежбање говора на погађање речи по фамилијама стварним и граматичким и упућује на бројеве у читанкама где се налазе такови предмети, којима се ова вежбања подупиру. Нарочито препоручује, да се заведу по школама гимнасшичне мере, од којих су скакање и трчање у опкладу, гађање руком, рвање и лоптање као најглавније. Ово су, вели, зацело далеко пробитачније игре по дечији ум, него што је игра лопова и пустаија, попика, бвнања и кебања..

Упућује даље, да уче децу пристојности, послушности, покорности, одмерности, искрености, слози и тд. а да их одучавају од јогунства, неблагодарности, лажи, свађања, себичности, крађе и т. д. јер, вели, ово више вреди него све науке. Науке су према овом трице и кучине. Све науке метните на један кантар, па нису кадре ни једног једитог од ових добара претегнути. Овога ради се и уче науке, молитве, катихивис, свештена историја и све остало. А од свега је најглавније: „Пошитј родићеље и старије своје, јер ово је основа, на којој дечије васпишање почива.“ |

У овом је начелу, вели, сва снага и вештина римског свештенства, па наводи: како је приликом путовања по шокачким крајевима (у Срему Бачкој и Барањи) разговарао и питао своје просте кочијаше о цркви и свештенству њихову и како сви хвале своје свештенике, јер уче њихову децу на послушност. „Њини попови не изводе, вели, учени придика, као наши, ни у језику високом, као наши, нит дирају ни кору старије пред млађима, као наши, јер знају, да маторе коње играти више не научише, и знају, да ће им ово не само уазлудан посо бити, него и пагубан, јер неће нико у цркву доћи хтети (ко би долазио, да публично изгрђен буде), нити ће хтети своји домаћи доводити, да елушају, како поп баш старешине коре „и грди пред млађима“ ит. д. „Шокац се радује његовој идцркви и миси и попу; онсеу њеј шири, репуши, расте чим поп придику почне, јер зна, да тим