Učitelj
451
њима може бити много разумних и озбиљних, мада погрешних мисли. Ја знам сам, да сам у детињству разумно био убеђен, да реке теку у планину. Мени је изгледало“ природа је тако моћна, да ти обични феномени живота, као отицање воде са стола, са улице нису обавезни природи: мањи појави се морају свакако разликовати од већих, и река не може тећи их планине, већ мора тећи у планину. То је био продукат мисли и анализе. Ја нисам одмах веровао учитељу, који ми је са осмејком казао: „Налијте мастила на карту, куда ће потећи>“ — Учитељ није знао суштину моје анализе, није одговорио на питање о могућственој природи, о томе да су физички закони једнаки како за мање, тако и за веће појаве; и незадовољивши ме, оставио ме је у сумњи, коју сам је већ сам развио са током времена.
У својој учитељској пракси имао сам два интересантна примера. Један ученик МП р. није могао нацртати парелопипед, није могао повући висину у тупоуглом троуглу, а други већ у УШ р. није позитивно знао како се мери површина и обим. Када сам им то објаснио, догодило се, да су обојица добили могућност разумевати се у сложеним геометријским задацима. А незнајући те елементе нису могли схватити геометрију, и кад се памћење показало немоћно запамтити множину неразумљивих речи, постали су рђави, слаби ученици.
У 3. ученик наилази на какву било њену непознату
реч или појаву и почне о њој мислити. Узнемиравајућа мисао не даје му мира и он постане слаб.
Заиста је за жаљење што ученици ретко своја колебања мењају са учитељем; та су несигурна мишљења (колебања) врло драгоцена по суштини.
У почетку свога педагошког рада ја или сам грдио такве ученике или сам после предавања објашњивао им мисли у уџбенику и своју мисао; али мало по мало мотрећи и размишљајући о многим питањама и несигурним мислима, обично при крају, изненада сам открио интересантан факат, да у тим сумњама постоји нова тачка гледишта, која мени лично није падала напамет. Када сам
пажљивије почео слушати питања, врло ретка, то је код мене почело избијати ново осећање сопственог незнања.