Učitelj

934

покрене ваздух, зашуморе милиони њинога листа носећи у томе шумору тајанствени шапат из далеких времена.

Ту су живели њих двоје млади, Милан и Дана. Он је био учитељ, а сна учитељица.

Имали су и једну козу, која је допуњавала поезију њихног идиског живота. На супротној страни школе дизала је се каменита, страна. обрасла шибљем, где је коза најрадије брстила. Чувало ју једно мало сељаче, сироче, коме су зато плаћали; звало је се ЖКивота. Он је се био спријатељио са његоввм козом, која је са својим белим јарићима весело са њим ишла. „Жеивотиња силно може да, заволи људе, који је гаје и са њом лепо поступају.

Испод топола пред кућом беше клупа. До ограде иза клупе подижу се шибови питомих ружа. Како су пријатне летње вечери на клупи испред топола! Ту је учитељева породица проводила најпријатније часове. Жеивота је зачикивао своја два јарета, која, су несташно скакала и играла прескачући клупу у трку једно за, другим. Домаћи петао поносито је одао по меканој трави, а њих двоје са уживањем посматрали су игру размажених јарића. Кад су их научили да ране из руке и она је слободно и доброћудно прилазила њима. Према огради пружала је се школска башта. У њој беше неколико кошница сандучара, неколико редова винограда и равно поврће. Задовољено су сви проводили живот ту.

После рада у школи учитељ је улазио у башту, обилазио кошнице и прашио усеве. 'Тај рад у чистом зраку пријао му је и снажио га. Он је налазно неко срећно задовољство у гајењу биљака и животиња, које може знати само онај, који се тим послом бавио. Тај му је рад испуњавао време и живот на селу омилео. То га је везивало за кућу и стварало задовољство. Његова Дана, поред рада у школи гајила је пилеж и водила домаћу економију.

Кад год, кад се душа зажели снова, она му је кратила часове својим певањем. Дивно је певала његова, Дана. И као мирис од цвета што се одваја, тако је се из њених бајних груди, из њеног чистог срца, одвајала песма заносна, у коју је она уносила сву своју душу: певала је с осећањем. У звуцима оним треперила је она сама. И као што оком видиш лепоту њену, тако у звуцима чујеш и осећаш њено срце.

Дуге зимске вечери проводили су у читању. Она је волела поезију. У топлој малој собици седели су заједпо за столом. Ватра је пријатно пуцкарала у пећи, попац је весело певао песму своју, а они су читали п на махове разговарахи. Она је имала обичај да