Učitelj

- 615

Званичне друштвене јединке, за народно просвећивање, па се онда с правом можемо надати бољој српској будућности.

ж

Други чланак: „Наша Просвјетна Политика“ заслужује најозбиљнију пажњу свега срп. народа у Босни и Херцеговини и свестрано расправљање целокупне српске интелигенције у тим земљама. Писац овога чланка, г. М. Ћ., види се, познаје добро просветне прилике у Босни и Херцеговини, а и економску снагу нашега народа, као и његово велико пожртвовање и дарежљивост за народне школе. Наш је народ заиста сиромашан ; и наше општине, овакве какве су, неће моћи саме да за дуже време издржавају ове школе; али ако за отварање српских школа буде јаче приватне иницијативе, а за њихово издржавање и помагање више приватних, добро организованих, друштава, онда се нема разлога плашити за њихов опстанак, па ма и не било потпоре Великог Савјета. (Разуме се да би са овом потпором још боље напредовало).

Љубав према српским народним школама и борба за народно самоодржање биле су главне побуде те је у Босни и Херцеговини створено 98 српских школа, које и данас просвећују српску децу у националном духу. „Према комуналној школи остао је наш народ хладан“. Зашто тор Г. М. Ћ сам вели:

1. Са неповерења и навике;

9. Што је у српским школама национална подлога, а у комуналима не; комуналне су безбојне;

3. Што се у комуналној школи наставни језик не зове српски и што се у њој не негују национални срп. српски осећаји — не учи се историја српскога народа; и

4. Што наш народ нема над комуналним школама никакве

„власти.

Јаки су разлози г. М. Ћ. и против одвајања српске православне деце од католичке и мусломанске, која иду у комуналне школе.

1. Што се тако само католичка и муслиманска деца науче толеранцији, боље се упознају па и спријатеље;

2. Што се у таким случајевима у те школе постављају само учитељи католичке или муслиманске вере;

3. Што се тада у тим школама учи само латиница а ћирилица мало или ни мало; и

4. Што ће та деца, кад одрасту бити приступачнија хрватској пропаганди, но српској.