Učitelj

767

ПОУКЕ ИЗ СРПСКОГА ЈЕЗИКА.

ШЕ Ф ОНЕТИКА.

28. Акценат.

Акценат је удар гласа којим се један слог у речи најјаче и највише изговара. Он пада увек на самогласник и везује слогове једне акцентоване речи у једну целину, т.ј. граматичку реч.

Нпр. у речи воденица сви се слогови не изговарају једном јачином и висином гласа, него се слог де најјаче и највише изговара, а сви остали му се придружују слабијим и нижим гласом, тако да сви чине једну граматичку реч, тј. именицу. На слог де пада, акценат, и он се зове акценшован слог, а сви остаки су неакцентовани. Треба запалмпаишм: да једна атценшована грамалаичка реч може имати само један акценат, а сви се остали слогови било кралаки, било дуги — смалтрају као неакценшовани.“ -

Према овоме постављеном начелу, дуге слогове иза акцентованог слога нећемо бележити снажним акцентом (7) — као што. се данас обично бележи — него ћемо место акцента писати уобичајени знак за дужину (—). Нор. пропаст м. пропаст, драч м. бдрач, лбповм. лбпбв, дбвојка м. девојка, судимм. судим, врабаца м. врабаца, комараца м. комараца ит,д.

29. Подела акцената.

У српском књижевном јевику имамо четири акцента, и то:

1) > благ ажценала (село),

2.) " ошпнар акценала (поље),

3.) ' висок акценаш (рука),

4.) 7 снажан акценал (правда).

Благ (") акценала изговара се обично кратко, као нпр. у речима: човек, жена, сестра, вода, нога, поток, ручица, воденица, богородица, говорити итд.

1 Ово је резултат новијега и специјално нашега истраживања, које ће бити детаљно расправљено на другом месту.

| а и бе