Učitelj

815

ка деци, кад само помислим, шта су она претрпела, и шта још имају да пате, и колико ће од њих постати рђава и несрећна кривицом својих родитеља. Деца су за мене..... како да се изразим»... она су поезија света. Кад би њих нестало, чини ми се, да би људи постали праве животиње. Што ме гони да се буним против људи, то је помисао о томе, што кривицом милиона одраслих људи има милиона деце, лишене и одела и хране. Чини ми се, да од матера без срца нема већих чудовишта. Кад видим да бију децу, намах се разболим. Помислите само: они их бију сасвим мале, а кад се деца поболе, не зову лекара, већ их остављају да умиру као животиње. Каква брука...:. зову их лажном монетом, јел те» Зашто не кажњавају родитеље, који пуштају у друштво развратну децуг А има породица, што сам их видела, које су као права радионица бандита, мушкараца и девојчица без срца, осветника. Често се срдим на људе. Но кад видим, како сељак својим грубим прљавим рукама подиже своје дете и милује га, ја се утешим, у мени је довољно радости за цео дан. Но како је много зала! Има родитеља, који своје дете мрзе само зато, што је ружно, накажено. Имала сам у разреду две ученице, две рођене сестре. Једна је од њих долазила у школу одевена као принцеза, са шпаговима пуним конфетама — посластицама — а друга је долазила у школу као право сироче, са траговима боја на рукама. Родитељи су им били богати и уживали су особито поштовање у округу. Ја нисам могла да то отрпим, па сам направила читаву сцену... Преместили су ме. Али ни овде у Алтарину, нећу допустити ничега сличнога; сузбијаћу такве дивљачке погледе на децу.“

Односи међу младим људима бивали су све срдачнији. Голи је често причала Рати-у о свом разреду, о оној наклоности, какву ка њој испољавају њене ученице, о томе, како су јој оне миле и драге. Једна јој је донела диван букет цвећа. Друга, кћи сеоског кобасичара, тронула је својом деликатношћу. Родитељи су је облачили и китили као какво луче, а она се ипак није гордила, ни поносила, нити је избегавала своје сироте другарице, већ напротив, сваком приликом поклањала им је по што шта, и све их је волела.

Рати се заносио младом ентузијатскињом. Она је имала да издржи тешку борбу са председником општине, који је био нами: слио да прати сваки њен корак, али је у томе насео. Да би јој се осветио, он је протурио грозну клевету против ње, против њених родитеља, само да би је преместио. Али се млада девојка јуначки бори и повраћа своја права. Рати је све то болећиво примао к срцу. Он је искрено заволео девојку и нудио јој своју руку, али она није пристала на тај предлог. На њој лежи велика дужност према болесном оцу, она мисли да није у праву одузимати од њега ма и најмањи део својих старања.

Занемарује школу. Сва та историја избила је Рати-а из колосека; он занемарује школу. После неуспеха свога предлога он се опет свом ревношћу враћа свом послу, надајући се да ће у њему

54“