Učitelj

.

199

спитаником природе, земља васпитним домом човечанства и откровење васпитањем самога човечанства. Гу бива свугде субјекат допуњен, који образовање човека у раду с планом изводи. Васпитање је пак у правом смислу ограничено само на напред обележени одношај и ово васпитање с планом чини у себи затворен систем. Тако педагогију треба одредити као сазнање тога система.

Истина, да су са једнога највишег филозофског гледишта образовање, савршенство, развој и срећа човекова прави смер свих установа. Па и опсежније схватање, по коме и сама природа за тим смером иде, има свога оправдања. У том смислу може Вилмон писати науку о образовању, у сличном Лоренц Штајн начинити просвету предметом опсежнога научног приказивања. Педагогија је у том смислу највиши практични циљ, до кога филозофија довести може. Али док установе друштвене за тим циљем као крајњим и највишим заиста не иду, наука ће се о васпитању ограничавати на рад одраслих (821) на одрашћујућем поколењу у смеру његова образовања. |

Као образовање означавамо ми онај рад, који тежи да постави савршенство појава и њихових спојева у душевном животу и тако задобивено савршенство називамо образованост. Да ту образованост треба посматрати као самосмер види се из приказанога телеологијскога характера душевнога живота. Није ли зар сваки појам смера и самосмера узет само одатле, што у задовољеном стању наших чустава сви појави имају своје средиште. Изрази: срећа, вредност, смер и самосмер показују само тај телеологијски одношај. Индивидуа не може ник'ко поставити себи животни циљ, који не би био у њезиној самој чуственој надлежности. И као што он аналогим закључком или пре појавом, који је једном таком закључку еквивалентан, зна нешто о егзистенцији туђега душевнога живота, то мора с помоћу истога постуака и у туђем душевном животу претпоставити телеологијску везу своје рођене врсте. Он зна да се и сваки други душевни живот осећа као самосмер. И како унутарњост (која је увек сећању сродна). на долажењем слика, представа и њихових спојева расте, бивају појави између дражи и покрета многоструко успорени: средиште душев-

нога живота, које независно од утицаја и покрета постоји,