Učitelj

=“

ЛАВ ТОЛСТОЈ О ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ 009

ричан захтев разумног, моралног живота самих родитеља и васпитача. Он доказује, да никаква и најсавршенија сарадња код васпитавања, ни најсавршеније школе, најбољи на свету учитељи не могу учинити добро за децу, ако живот оних старијих, који су око деце, буде такав, какав је данас, то јест, препун насиља, лажи, простаклука и свакидашњег, непрестаног необзирања на захтеве савести.

Он захтева да одрасли, старији у ствари васпитања у првом реду сами од себе строго захтевају, да они сами не замуте чисто врело дечје душе.

Учење о утицају и значењу околине у ствари васпитавања данас је јако истакнуто у педагогици, но разговори о утицају некакве апстрактне „среде,“ „околине“ звучали су као нешто далеко за родитељско и васпитачко уво, и тек су се у проповеди Толстојевој родитељи и васпитачи суочили са самим собом, у њој су угледали себе као квариоце дечје душе па отуд и читавог живота оне деце, за чије су добротворе они себе сматрали, — тек у проповеди Толстојевој родитељи, учитељи и васпитачи чули су захтеве, који беху упућени право њиховој рођеној савести и сазнању.

Ми

Излазе ми пред очи два разговора. Лава Николајевића са децом, при којима сам и ја био присутан у суседној соби до њих, _— један у лето, други у јесен 1907 године.

Чини ми се да и сад чујем старачки глас, који необично просто, дубоко и са љубављу излаже деци састанак и разговор Христов са Самарјанком, за тим страдања Христова. Затим га чух где тим истим начином тумачи деци неколико одабраних мисли мудрих људи. ИМ, њему у одговор, читава струја дечјих гласова, који пред човеком ускршавају стару јаснопољанску школу из 1861 год. Ти дечји гласови нагло јуре напред час слабећи и смањујући се само. једним гласом, који нарочито лепо препричава оно што је малочас говорено, — час опет говорећи и вичући у један глас, сасвим онако, као што се налази у опису старе Толстојеве школе, када ученици, належући један на другог и скоро гњавећи се, говоре сви у исто време, са оним привидним нередом, који, међу тим, у истини, само потпомаже да сваки излнва све оно, чим је пун његов ум и срце у тим тренуцима.

Приликом првога разговора, који се водио у оној полусутеренској соби, где је Толстој, некада писао „Царство Божје“ и

УЧИТЕЉ 20