Učitelj

л4

У"

МЕМОРАНДУМ ГЛ. ОДБОРА УЧИТ. УДРУЖЕЊА 9О

земље крв наше крви, наша праведна народна тежња, наш завет, наша традиција, наш најмилијп сан. Оне нису ни Елзас ни Тријент, но равна пеловина нашега тела, наше душе. Без њих нема ни нама живота, ни опстанка. Од њих зависи биће целога српекога племена. Оне су данас горостасан српски Проблем, од чијег решења зависи наше „бити или не бити“. Живот те две земље, њина култура и напредак морају подлежати нашој бризи и старању после дуге политичке обмане п заблуде, која се зове „окупација“. Оне подижу очи к нама и траже своје спасење од нас. А без њих ми смо изолпсани, усамљени, ограђени са свију страна аустро-угарским зидом, који нам не да живети.

Наше економске пррлике захтевају брз и безустлован излазак на море, у Босну и Херцеговину, што би нам Аустро-Угарска. анексијом спречила и подигла зид између нас и те две српске земље.

Европске су силе признале Србији право на слободан, државни живот и културна п цивилизована Европа не сме. допустити, да се тај државни и пун културни наш живот гаси шиканама и отвореним непријатељетвом Аустро-Уугарске, од које смо и до сада трпели много са северне стране а то нам сад исто прети и са запада.

Српски је народ познат са велике жилавости и отпорне снаге. Он је 500 година био Европи одбрана од азиске паволе. Данас му не еме иста Европа равнодушно одобравати истребљење. Он је заслужио највеће признање за своје дуго трпљење, за поштовање међународних уговора, јер он је вечито лио крв, а накнаде за то није, по свој злој срећи, никад добио. Ово што има, то је својим голим грудима отео. А допусти ли културна Европа, да се његов праведни захтев, његово животно питање о Босни и Херцеговини неправедно реши, он неће мирно отрпети тај самртни удар, што се зове отмица двеју врпехих земаља. Он ће се дићи, он ће сав планути и он ће вечито устајати