Učitelj
618 УЧИТЕЉ
постављено питање, те с тога и одговор испадне веома смушен; потпуно оцртава површан рад на неговању мишљења и исказивању мисли код ђака.
„Натерати дете да мисли, вели Бисон, била би суштина интуитивне (очигл.) методе.“ Дакле да би се могли надати успеху потребно је поред праве, правилно схваћене, очигледности, да учитељ заинтересује ученика да му објасни ситницу из предавања. А кад ученик пажљиво прати ток наставе — ето подлоге да о томе мисли. Је ли предавање ишло методичким током градиво ће бити и упамћено: није ли пак упамћено знак је да наставник није умео да заинтересује ученике, није имао начина да. тај материјал преда у евојину ђачку, није имао пута, да се коритти, да то деца упамте. „Без памћења, пише Гизо, и најлепше способности духа постају бескорисне.“ Најзад можемо се потпуно сложити са Жакотом, који вели: „Памти се само оно што се понавља.“ Природно да је дужност учитељева да се уверава чешће о стању ученичког памћења. Исказивање ученичких мисли му је најсигурнија гаранција у колико је која ствар из предавања остала у свести дечјој, у колико она рукују тим као својином свога духа. — Говорећи о главном питању, поделићу излагање у два, три одељка. Први ће бити:
Очигледна настава
Пошто је очигледна настава доиста основица за добијање чулних престава, то је она веома потребна, те да се детету постави што јачи темељ за доцнији његов умни живот. Очигледном наставом се деца вежбају у гледању, слушању и говору; она захтева усмен говор. Да очигледна настава вуче за собом многе користи за развитак дечјег духа, за добијање престава, за вежбање у говору, да уста буду брус духа, и најзад за изражај и везу мисли, то је ван спора. „Јесу ли чула вратнице кроз која пролазе еле- _ менти образовања у душу детињу, и буде ли душа у себи имала толико снаге да преставе, очигледност преради, веже, задржи, — то је и говор срество, за изражавање, до ког степена је то својина свести, колико је прерада грађе успела и колико је летету могуће, одговарајући својој старости, да да говором изражај о свом душевном