Učitelj

290 УЧИТЕЉ

Оба су броја за тадашње време врло велика, јер су у овој последњој години од правитељствених школа бројем ученика биле веће само крагујевачка, шабачка и смедеревска. Али мени изгледа да би и ови бројеви били знатно већи, да је само у школи било више простора. На овакво ме наслућивање упућује акт примир. суда од 11. марта 1842., у коме се тврди да је школа „сасвим _ стешњена и нема куда деца да седе“. Ове веће пријављивање деце за школовање и ранијих и тих година учинило је, те је примир. суд морао у 1844. узети под закуп једну зграду у близини тад. школе и у њу сместити један део деце. Значи да је те, пете деценије број ђака могао бити знатно већи и ја мислим да нећу погрешити ако кажем да их је било око 130. Школовала, су се заједно и мушка и женска деца, али је ових других било врло мало према првима. Чича-Пера ми је причао, да је за време свога школовања имао 7 женских у својој класи. Мислим да је и број ових женских ђака временом растао.

Ш ;

До 1836. учитељем је могао постао, изгледа, сваки онај, који | је ма колико знао читати и писати. Али се ипак, по људима који _ су у Јагодини били учитељи, види тежња да се у првоме реду за та места набављају Срби пречани, бар за веће школе, варошке, јер су они сматрани за културно јаче и просвећеније од наших. Такви су пречани у Јагодини били: Араницки, Глигорије | Новаковић, Бељански, Баћановић, Шаркић, Ваљевац, Павле Мар- | ковић и Искрић. Они су добијали боља места, били боље плаћани, а поједини су од њих, нарочито они без икаквих страсти и доброга владања, и врло брзо напредовали стичући за кратко време све веће положаје. Често је у томе и само правитељство ишло на руку таквим људима извлачећи их из учитељског реда и дајући им друге дужности, јер није имало за њих своје људе. Од друге половине 1836. има изгледа да су и они већ затечени | учитељи полагали у Крагујевцу некакав испит (егзамен) пред | професорима више гимназије; за нове пак учитеље извесно је да су га полагали, а под њима разумем оне који су имали сумњива сведочанства о своме школовању. Наши свршени богослови, природно је, нису га полагали, јер су у том времену сматрани као најјачи кандидати за учитеље. Са оваквим закључком не слаже се случај Крецојевићев, јер је Крецојевић „егзаминиран“, али мислим. да је са њиме морало што друго бити. Овај захтев о полагању