Učitelj

382 УЧИТЕЉ

Жип Пејо. ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА

(свршетак)

Што се тиче времена, рекло је се с разлогом да га увек има готовог за оног који уме да га употреби; времена немају само они који га расипају. „Нечувено је шта човек чини с временом кад има стрпљења да га чека и да се не жури.“ У колико више човек залази у године, сазнање о краткоћи људског живота постаје јасније. Шатобриан прича негде да је дуго остао утонуо у суморно пренеражење онога дана кад је приметио да има четрдесет година. Много учитеља тргну се мало оног дана кад чују да „мали Петар“, који је, изгледа, сад изитао из школе, иде да служи војску, или да се „мала Јованка“ удаје. Али човек оставља да ишчиле ове визије о брзом пролажењу времена, у место да у њима нађе опор подстицај да се пожури са усавршавањем себе сама.

Треба дубоко поштовати време и искоришћавати његове минуте. Време проведено на чистом зраку у шетњи, у разонођењу, није изгубљено време. Време које ми сматрамо као сасвим изгубљено, то је време које протиче у правом животињском ленствовању: то ву четвртак и недеља пре подне страћени у млитавости и дремежу сваке воље. Нека се саберу четврти сати изгубљени тамо од устајања до подне... Човек нема воље ни за што, тумара тамо — амо, зловољан и млитав, док би било тако просто стрести ту обамрлост и засести одважно за свој сто за рад. Исто тако изашло се из разреда, пада киша, а ручак није готов: и онда човек остаје ништа не радећи, дремљив, и губи пола сата поучног читања... о изгубљено време треба оплакивати, а не време посвећено лепим шетњама и лепим седељкама с пријатељима. Помислите само да један сат на дан отет од ових тренутака обамрлости, да је на крају године триста шездесет пет сати, то јест тридесет шест дана рада по десет сати на дан! Да, циљ који треба себи да поставе сваки учитељ и свака учитељица, то није толико да се много напрежу да раде изједна, колико да ограниче што више могу у своме животу ове дуже или