Učitelj

810 УЧИТЕЉ

— ах, само да се што не деси! — појавиће се нова карикатура и свршиће се све то тиме, што ће му се наредити, да тражи оставку...

Кад се дигао, Варињка га познаде и, гледајући у његово смешно лице, изгњечен горњи капут, каљаче, не разумевајући у чем је ствар, мислећи да је он то пао сам изненада, не мога се уздржати и засмеја се да се по целој кући орило:

— Ха-ха-ха!

И тим громким, пуним „ха-ха-ха“ заврши се све: и просидба, и земаљско битисање Бјељиковљево. Он већ није чуо шта говораше Варињка, и ништа није видео. Вративши се кући, он пре свега уклони са стола Варињкин портрет, а затим леже и више не устајаше.

После једно три дана дође к мени Атанасије и запита ме,

треба ли да се пошље по лекара, јер господин нешто није како треба... Ја пођох к Бјељикову. Он лежаше под креветком завесом, покривен јорганом, и ћуташе; кад га запиташ, он само: да или не — а после ни гласка. Он лежи, а око њега цуња тамо, амо Атанасије, мргодан, туробан, и дубоко уздисаше: а од њега иде ракија, као из бурета.

После месец дана умре Бјељиков. Били смо му на погребу сви, то јест обе гимназије и семинарија. Сада, кад је лежао у гробу, израз лица му је био кротак, пријатан, чак весео, као да му је било мило, што су га, најзад, метнули у футролу, из које нигда више неће изаћи. Да, он је постигао свој идеал! И као њему у почаст, за време његове сахране, било је натуштетно, кишно време, и сви су били у каљачама и са кишобранима. И Варињка је била на. погребу и, кад су сандук спуштали у гроб, она и отплака малко. Ја сам опазио да Малорускиње само плачу и смеју се, неког средњег расположења код њих нема.

Признајем, сахрањивати такве људе, као што беше Бјељиков, “

велико је задовољство. Кад смо се враћали с гробља, наша лица имађаху скроман, сувопаран израз; нико не хтеде да да израза, оном осећању задовољства, — осећању, које је налик на оно, што смо га осећали у давној давилни, још у детињству, кад би старији одлазили од куће, а ми би трчали по башти сат, два, уживајући у потпуној слободи. Ах, слобода, слобода! Чак напомена, чак слаба нада на њену могућност даје души крила, — зар није таког

Вратисмо св с гробља у добром расположењу. Али не прође ни недеља дана, а живот пође као и пре, онако исто суров, заморан несмислен, — живот, који нити је расписом забрањен, нити опет сасвим одобрен; једном речи, не би боље. И збиља, Бјељикова смо сахранили, али колико их је још остало таких људи у футроли, колико ће их још бити.

— То баш и јесте оно, — речу Иван Иванић и припали лулу.

— Колико ће их још бити! — понови Буркин.

Беше већ поноћ. Десно се видело све село, дуга улица отезала се далеко, за једно пет врста.“) Све као да беше утонуло у

%) Километара.