Učitelj

ПРОСВЕТА, У СРПСТВУ И СЛОВЕНСТВУ о:

дају српски учитељи и свештеници. На све се стране чује само тужан и болан узвик потиштенога српског живља. У борби за свој народ, своју школу и народну културу српски учитељи трпе муке свакојаке. И ако их муче „Танталовим мукама“; и ако их злостављају варварски и бацају у влажне тамнице, идеје њихове не могу пасти.

Нема готово дана кад не читамо, да турске власти на мртво име испребијаду у затвору понекога учитеља или свештеника...

Ту скоро имали смо прилике уверити се, да су турске војне власти крвнички испребијали у затвору неколико српских учитеља и једнога проту. На уложени протест од стране наше дипломације, ови су људи пуштени, јер је доказана њихова невиност. Али која вајдаг! Ови мученици не ваљају сада ни Богу ни људма.

У врло критичним приликама, дакле живе пионери српске просвете и носиоци народне слободе у турској царевини. Али као да су јади превршили у кумановској и прешевској кази. Ту се турске власти показују као прави шакали. Зашли су по српским селима па безобзирно везују српске учитеље, свештенике и виђеније Србе. После их бацају у тамницу, где их заптије злостављају тукући их кундацима пушака. Ови језовити поступци и сувише јасно илуструју турско дизљаштво од кога се грози двадесети век.

ивећи на пушци, српски учитељи у Старој Србији и Македонији не могу ни помишљати на какав озбиљнији просветни рад. Њихов је задатак, у овим тешким приликама, да заштите потишно српско племе и да му сачувају народни индивидуалитет,

Па и при отварању српских школа води се страховита борба. Редак је случај. да сеу коме месту отвори српска школа без големих жртава и проливања крви. Примера зато има и сувише!...

А. ради илустрације колико је илузорно прокламовање слободе и једнакости у турској царевини, нека послужи овај пример: У постојбини Краљевића Марка пали су од зликовачке руке два идеална Орбина. Једно је Глигор Соколовић, српски војвода и неустрашими борац за народну слободу; а друго је управитељ српских школа у Прилепу. И нису ово усамљени примери. Има их и сувише на све стране, где Турчин и Арнаутин Србину суди и заповеда,..

Па и нови закон о спорним црквама пооштрио је борбу међу народностима у Турској. Пошто овај вакон налаже, да црква припадне оној народности, која је у већини, то је ударен притисак на многа села, те не смеју слободно да се изјасне: којој народности нрипадајуг — У овој борби често плане пушка и загаси се понеко огњиште. То после изазове освету и настане недогледно убијање и проливање крви. | -

Тако то бива данас само у Турској, више дивљачкоја м културној земљи. у Јов. М. Поповић